Omaž "Cezaru"

Kralj Aleksandar Obrenović
Slika preuzeta sa www.novosti.rs

Dragi moji čitaoci, kao što možete da primetite slika koja se nalazi pored teksta koji upravo čitate ne poklapa se sa naslovom, ali verujem da će vam biti jasno, kada stignete do kraja ovog teksta, zašto sam za ovaj blog izabrao upravo sliku našeg potonjeg kralja, Aleksandra Obrenovića.

 

No, pre nego što se dotaknemo života ovog suverena zamoliću vas da se prisetite prvog bloga vašeg autora, u kom pominjemo našeg lokalnog Cezara (http://stojangorcinovic.blogspot.com/2013/06/puce-trijumvirat.html), i to, složićete se u superlativima. Ako ste se prisetili, dozvolite sada meni da kažem isto što je u intervijuu jednoj "zapadnoj" medijskoj kući rekao naš spojenoprsti gospodar: "Samo budale ne priznaju da su pogrešile".

 

E, dragi moji, ja priznajem da sam pogrešio, i kada bi to bilo moguće, povukao bih sve što sam tada napisao, ali, pošto smatram da je u ovoj zemlji i previše autocenzure, ostaviću taj tekst da stoji, i meni i drugima za nauk.

 

A pogrešio sam jer sam verovao da dotični gospodin u našu učmalu opštinu donosi nešto novo, i da će svojim radom, sada kada je na još istaknutijoj poziciji, još više doprineti da svi mi koji živimo na 66. kilometru od ušća reke Tise, živimo još bolje. Cezar jeste donosio novine i boljitak u našu opštinu, sve dok nije avanzovao, ali čim je ugledao biserno beli kamen zgrade Banovine naš Cezar je izgleda zaboravio ko je, odakle dolazi i što je najvažnije, zbog koga je tu gde jeste.

 

Slično se desilo i čoveku sa slike, koji je takođe počeo da veruje da je narod tu zbog njega, a ne da je on tu zbog naroda, a ukoliko ne znate kako je kralj Aleksandar skončao, reći ću vam ja uskoro. Ali pre toga važno je da kažemo i to zbog čega sam ja, kao i velika većina mojih sugrađana, što su pokazali izbori 2006., 2008. i 2012., poverovao u priču Cezara.

 

Najpre zbog toga što je, u njegovo vreme, naša opština konačno očišćena od uticaja drugog po veličini sela opštine (o ovome je takođe bilo reči u jednom od prethodnih blogova), koji ne samo da je nazadan, nego se u par navrata pokazao i kao štetan za samo Vološinovo, a u korist Karlsbada. To nije bio lak zadatak, jer otkad ja znam za sebe, a kol'ko čujem i mnogo pre nego što sam ja znao za sebe, taj uticaj je bio remetilački faktor za svaku odluku koja je donosila dobro Vološinovu, a opet opštinski novac se vrlo lako transferisao na Karlsbadske rupe bez dna, poput čuvenog doma kulture...

 

Vrhunac karlsbadskog uticaja je svakako upropaštavanje jedinog industrijskog giganta u čitavoj opštini, i od tad je već i budalama bilo jasno da se mora stati na kraj karlsbadizaciji opštine, samo što niko do Cezara nije imao petlje da se sa tim uhvati u koštac.

 

Sličnu situaciju imao je i kralj Aleksandar Obrenović, koji je poput Cezara, morao da nađe način da dve struje (tada liberali i radikali) funkcionišu u novim okolnostima koje su izazivale krizu vlasti, što je uradio tako što je izvršio takozvani "Dvorski udar", u kom je smenio dotadašnju Vladu, i uzeo stvar u svoje ruke. To jeste bio radikalan potez, ali je u konačnici doneo dobro srpskoj državi, kao što je zaustavljanje karlsbadizacije donelo dobro Vološinovu.

Još jedna paralela može se napraviti između donošenja takozvanog "Oktroisanog ustava" kralja Aleksandra, uz pomoć kog je kralj napravio dvodomni parlament, gde je zapravo, uz pomoć svojih senatora u potpunosti kontrolisao rad parlamenta, i gde je praktično on postao, i ostao, jedini lider u državi (a podsetiću vas, Srbija pati od kulta ličnosti) i hrabrog zaokreta u vođenju politike na lokalu, gde Cezar i njegovi nisu pravili nikakve kompromise, i čak su uspeli da poganog Barjaktarčića navedu da izađe iz "žute" ekipe, i pokaže svoje pravo lice u kasnijim događanjima, a sve zato što je Barjaktarčić, i njemu slični, podmetao veliki broj klipova u točkove koji su našu opštinu pokretali u napred, i tome se moralo stati na kraj (igrom slučaja, ili ne, Barjaktarčić je takođe poreklom Karlsbadžanin).

Upravo zbog toga je i Vološinovo volelo Cezara, jer je izgradio kult ličnosti; ličnosti koja rešava zatečene probleme, i hrabro se hvata u koštac sa novim problemima koji se jesu konstantno pojavljivali, ali je naša opština nekako izlazila na kraj sa njima. Ali onda se nešto promenilo...        

Već sam napomenuo koliko očaravajuć zna da bude brački mermer, biserno bele boje, koji je Dragiša Brašovan ugradio u zgradu Banovine, i pogađate, Cezara zavedoše svetla velikoga grada. Od jednom, sve je postalo važnije od mesta koje je do skoro najviše voleo, i svugde je bio viđan, samo ne u Vranjevu, Šušanju, Novom Selu, Novom Naselju i centru, što je započelo naš lokalni "Majski prevrat" (ja ga zovem Istinski Preokret već neko vreme). Podsetiću vas, u sklopu "Majskog prevrata" kralj Aleksandar Obrenović praktično je izgubio kontrolu nad državom, usled velikih demonstracija radnika i studenata, što se u Vološinovu desilo kada je naš lokalni Pol Pot, odlučio da se pridruži Barjaktarčiću i Brus Liju.

Posle ovoga je već svima bilo jasno da uticaj Cezara bledi, i da, ako hoće da još malo sedi u Brašovanovoj zgradi, mora prvo da sredi svoje dvorište, to jest, da ponovo bude narodski čovek u svom selu; svima je bilo jasno, ali ne i Cezaru i njegovoj novoj Dragi Mašin. Posledica toga je svakako i rezultat na izborima, koji su se održali prošle nedelje, gde je poruka koju je narod vološinovski poslao Cezaru jednaka onoj koju je Apis 29.5.1903. poslao kralju Aleksandru Obrenoviću. Cezar je od 16.3.2014. politički mrtav!

Politički ga više nema, a slično kao i kralj Aleksandar, i ovaj je delimično "pao" zbog žene, jer je Cezara preseljenje u Ujvidek koštalo političke karijere, ali neka je on nama bar srećno zaljubljen; a nama što nismo zaljubljeni, iako je proleće već uveliko tu, ostaje da se nadamo da će kao što je posle kralja Aleksandra Obrenovića na presto došao kralj Petar I Karađorđević - Oslobodioc, veliki čovek i reformator omiljen u narodu, i na "presto" naše opštine doći neki "oslobodioc", koji će nas konačno pogurati napred, i kojeg ćemo voleti kao što je narod voleo čika Peru Oslobodioca.

Na moju, i vašu, žalost dragi čitaoci, ja takvog ne vidim, a ovi što trenutno sede na prestolu istom ne da nisu dorasli, nego se bojim da ću njih u jednom od narednih tekstova morati da poredim sa buržoazijom u vreme francuske revolucije. Narod je gladan, a oni i njima bliski sve bogatiji. Državno zemljište se obrađuje bez naknade (tačnije naknada se ne plaća opštini nego Karlsbadžanima koji sede u našoj opštini), kupuju se kuće, vikendice, salaši, automobili i stara zdanja u centru grada, fabrika cipela prestaje da postoji, fabrika crepa je odavno bivši gigant, "Gospojina" se sad plaća iz opštinskog budžeta, ne više od sponzora, a njima lepo. Dići će se valjda i kod nas nekad kuka i motika, a sloboda, bratstvo i jednakost doći na cenu. Al' znajući nas, pre ćemo ćutati i trpeti... Krivi smo mi, al' kriv je i Cezar!

U stvari, njega to ne dotiče, on je sad ujvidečanin.
  

Novobečejski Zeleni Kmeri

Pol Pot - vođa kambodžanskih "Crvenih Kmera"
Slika preuzeta sa http://polpotminibiography.blogspot.com/

Dragi moji Novobečejci i ostali, pozdravljam vas ponovo, posle dužeg vremena, a pretpostavljate i zašto! Ponovo mi je jedan događaj u našem malom municipijumu privukao pažnju, te ponovo nisam mogao da odolim, pa delim sa vama ove redove; nadam se na obostrano zadovoljstvo i uživanje u tekstu, i obostrano gađenje na ono o čemu pričam.

 

Ali red je da prvo nešto kažemo i o čoveku koji se nalazi na slici, i na kog su me podsetili naši gradski oci, odmah po uspostavljanju "Istinskog preokreta".

 

Radi se, dakako, o čuvenom Pol Potu, vođi ozloglašenih Crvenih Kmera, koji su učinili mnoga zla na teritoriji današnje Kambodže, a ondašnje Kampučije, ali je isti taj čovek takođe bio veoma uspešan u razvoju poljoprivrede u svojoj zemlji. Način na koji je razvio poljoprivredu svakako nije uobičajan, ali je bio delotvoran za ono vreme, i da se odmah razumemo, ja ovog tiranina ne pravdam i ne hvalim; poređenje pravim čisto da bih vam svima slikovitije prikazao gde mi živimo.

Pol Pot je sve svoje političke protivnike, kao i sve iole obrazovane ljude Kampučije, poslao u radne kampove, u kojima su se kolektivno bavili poljoprivredom, nauštrb svega ostalog u zemlji. Bez intelektualaca svakako nije bilo nikakve ekonomije, a bez ekonomije i sve ostale sfere društva su počele da propadaju; ali poljoprivreda je cvetala. A to da poljoprivreda, u pravom smislu te reči, procveta u našoj opštini sam očekivao i ja.

Jer kako da ne procveta kada su brigu o istoj počeli da vode diplomirani paor, i ujedno čovek čijeg oca zovu Užareni barjaktar (koga ćemo u daljem tekstu zvati Barjaktarčić); njemu uz rame odmah stade i lokalni crnpurasti Brus Li, koji o poljoprivredi zna dosta jer je u ranoj mladosti snagom svoje ruke i volje razbijao lubenice u paramparčad, i time se kvalifikovao da u naše ime razvija poljoprivredu, i stekao pravo da govori u naše ime, iako u Skupštini nikad još to pravo nije iskoristio (možda mu u naredne 4 godine naprednog mandata spojenoprsti gospodar dozvoli da nešto i kaže); i naravno, kako zaboraviti treću personu ovog novog trijumvirata, čoveka koji je u mom prošlom blogu pomirio sve hrišćanske vernike, i za kog sa ponosom kažem da je predsednik opštine iz koje dolazim - dobro ne kažem baš sa ponosom, ali ću ga sa ponosom u ovom tekstu zvati lokalni Pol Pot. Čini mi se da sad i vi, dragi čitaoci, razumete moj entuzijazam...

Na sve to još se mora dodati da je poljoprivreda prepoznata kao jedan od tri pravca razvoja naše opštine, u Strategiji održivog razvoja, i mora da je bilo pravo zadovoljstvo kada su se naša tri asa, koje ćemo u ovom tekstu zvati Zeleni Kmeri, predstavili državnom sekretaru u Ministarstvu poljoprivrede i vodoprivrede, i kada su ujedno predstavili sve što je Novi Bečej na ovom polju do sad uradio.

 

A pitam se da li su poštovanom sekretaru rekli i da drugi krug licitacije za državno zemljište u našoj opštini nije ni održan (to da je prvi kasnio skoro pola godine više i nije vest), a da zemlja koja zapravo nije izdata (oko 3000 hektara) ipak nekim čudom biva obrađivana od strane onih koji su odani našem lokalnom Pol Potu, pa se tako na toj zemlji pojavljuju traktori jednog od većih seoskih paora, koji igrom slučaja živi maltene preko puta opštine, i koji je takođe, opet igrom slučaja, često u društvu lokalnog Pol Pota; takođe, na neizdatoj zemlji videh i mehanizaciju omalenog fensi poljoprivrednika, koji vedri i oblači mesnom zajednicom, a zbog obrade neizdatog zemljišta ne stiže da vodi računa o atarskim putevima. Podjednako se bojim i da poštovani sekretar ne zna ni to da upravo čovek koji ga je dočekao - Barjaktarčić, pre svake licitacije odlazi do severnih sela opštine i tamo dogovara sa lokalnim seljacima šta će on uzeti od zemlje, jer on uveliko zna rasporede (koji su tajna do pred samu licitaciju), ali valjda je njemu njegova zemlja važnija od nekog tamo zakona. Bojim se, ali mislim da je poštovani sekretar ostao uskraćen za ove informacije.

Takođe, verovatno mu nije rečeno ni to da gorepomenuta trojica, Zeleni Kmeri, zahvaljujući svom neznanju, prošle godine nisu raspodelili subvencije za poljoprivredu i ruralni razvoj, koje su bile projektovane u budžetu, koji je radio neko malo pametniji od Zelenih Kmera, pa je tako 5 miliona dinara subvencija ostalo neraspoređeno za ruralni razvoj, i 8 miliona za poljoprivredu. Složićete se, suma uopšte nije zanemarljiva za ovako malo mesto, i veliki broj "manjih" poljoprivrednika bi vrlo dobro znao kako da ova sredstva iskoristi, ali umesto toga naši dragi Zeleni Kmeri zaposlili su vojsku svojih poslušnika, u opštini i javnim preduzećima, a tu vojsku ne znaju ni sami kako da isplate, pa je ovo došlo kao dobar propust.

Poštovani sekretar sigurno ne zna ni to da projekat Barjaktarčića, čuvena kancelarija za poljoprivredu pri opštini, koja je trebala biti otvorena još prošlog leta, i koja je trebala biti servis za pomoć svim ljudima koji se bave poljoprivredom u našem mestu, nije nikad ni otvorena; a nije otvorena jer je napravljen ogroman propust u proceduri, naravno sve to od strane našeg Barjaktarčića i njemu bliskih ljudi (Pol Pot se ne meša mnogo u svoj posao, tu je samo kad se skuplja kajmak), pa su tako nadležnosti koje po zakonu ima sama opština, statutom nove kancelarije prebačene na Barjaktarčićevu kancelariju, što je naravno protivno zakonu, te saglasnost nikad nije dobijena, pa sad ostajemo uskraćeni za sve projekte koje bi eventualno ta kancelarija napisala, a sume koje se dele u ovu svrhu su pozamašne. I sve to jer je neko svoj posao radio preko one stvari. Pitam se samo da li tako greši i kada ide u severna sela opštine da sa seljacima dogovara šta će od zemlje uzeti on, a šta oni. Pitam se, a gotovo sam siguran da tamo posao odradi bez greške.

A pitam se i, u stvari ne pitam se nego znam da baš zbog nepostojanja takve kancelarije (ruku na srce ovo je mogao preuzeti LER, ali znamo ko je tamo glavni i koliko se od dotičnog može očekivati), niko u opštini nije iskoristio ni subvenciju USAID-a, koji je subvencionisao kupovinu plastenika, a nije jer naši poljoprivrednici ne znaju kako da konkurišu za ovaj projekat, a kancelarija za poljoprivredu im u tome nije pomogla pošto ista ne postoji, sve zahvaljujući Barjaktarčiću. Barjaktarčiću koji je više pažnje posvetio organizaciji Poljo-sajma na Gospojini, a Poljo-sajam je tamo bio potreban koliko i koncert Ane Bekute na EXIT-u, nego pažljivoj pripremi dokumentacije za otvaranja ove kancelarije. Ali pretpostavljam da znate zašto je Poljo-sajam važniji od otvaranja kancelarije...

Pretpostavljam da znate i to, a siguran sam da je i ovo prećutano poštovanom sekretaru, da se ruralni turizam kod nas u opštini razvija tako što naše lokalno javno komunalno preduzeće, iz naših džepova, finansira izgradnju prilaznih puteva, i dovodi struju (koju opet neće plaćati) do novog salaša našeg lokalnog Pol Pota u Jatovu. I kao da to sve nije dovoljno, ista ta firma još i kopa rupe za sadnice, kako bi naš Pol Pot, jednog dana kad se svi opametimo pa on više ne bude tu gde je, imao da uživa u što lepšem voćnjaku, koji planiraju i sade stručnjaci našeg lokalnog javnog komunalnog preduzeća, koje opet mi plaćamo.

I dok poštovani sekretar odlazi, pun utisaka kojima su mu uši napunili Barjaktarčić i Brus Li, molim ga da se vrati i čuje priču bilo kog lokalnog poljoprivrednika, koji nije u užem krugu partijskih poslušnika naših Zelenih Kmera. Boga mi, priča bi bila posve drugačija od one koju je čuo od pomenutog trojca; priča bi bila drugačija ukoliko bi neko od inih poljoprivrednika uopšte smeo da išta i kaže, jer zapasti u nemilost našeg lokalnog Pol Pota nije baš naivna stvar, i siguran sam da se taj ne bi dobro proveo. Sreća je samo u tome što naš lokalni Pol Pot nema radne kampove, kakve je imao onaj pravi Pol Pot, pa ih ne može poslati na prisilan rad. Zapravo, možda novi salaš baš tome i služi... puštam vašoj mašti da uradi ostalo!

U svakom slučaju, bilo da se sekretar vrati i čuje pravu istinu, ili ne, što je mnogo verovatnije jer živimo u državi mraka, čini mi se da se poljoprivrednicima u našoj opštini, ukoliko nisu u užem krugu poslušnika Zelenih Kmera, izrazito loše piše, i verujem da će posle određenog vremena pod ovakvim patronatom Zelenih Kmera, jedino što ostane od poljoprivrede u našem mestu biti zelena boja koja je noseća na ovogodišnjim flajerima za Gospojinu. Otuda i nadimak Zeleni, a nadimak Kmeri - pa videli ste i sami.

Slika preuzeta sa facebook stranice opštine Novi Bečej

Složićete se, "Vreme je za neku novu poljoprivredu", a vi vidite da li hoćete Pol Potovsku poljoprivredu, ili neku novu. Nije ta Kambodža baš toliko daleko, a samo da znate, naš Pol Pot na salašu planira i ribnjak. Radni kamp postaje sve izvesniji...