I mi Konja za Trku Imamo! Tačnije, po Banatski, bar Četiri...




Preuzeto sa www.objaveforum.com


 

Dragi čitaoci, a naročito vi koji ste mislili da su četiri jahača apokalipse samo mit, reći ću vam samo da ste se grdno prevarili.

Verovali vi ili ne, novobečejci u zadnje vreme imaju priliku da se uživo uvere u postojanje gore pomenutih. Svakakvi su se rađali kraj naše lepe reke, ali ovakvi teško da su do sada isplivali; a sve zahvaljujujći već pomenutoj ljubavi prema zaštićenim zdanjima...

Stari ljudi kažu da niko ne može da te z..... kao što možeš sam sebe, i naš Novi Bečej je idealan primer za dokazivanje ove floskule; idealan primer jer za koga god da je narod na izborima glasao, ovakvom se vođstvu nije ni mogao nadati, a kamoli isto želeti.

Jer ko bi normalan mogao poželeti da se seoskom ekonomijom bavi čovek... Morao sam da precrtam čovek, i ne mogu da nađem pravu reč za dotičnog, jer, složićete se, makar iz estetskih razloga ne bi smeo da radi ništa javno; a šta je, zaključite sami!

Ali čak i da po strani ostavimo estetiku, koja svakako jeste važna ali ne i presudna, ko bi poželeo da lokalni wirtschaft vodi neko ko je zvanični prodavač magle; i ko je već upropastio lokalnu radio stanicu?

Od čega je do sada živeo dotični gospodin, izuzimajući njemu berićetni period "privatizacije" lokalne radio stanice, ako ne od prodavanja magle? Jer šta se desilo sa silnim "projektima" kojima se hvali seoski dobošar? Projekti bi trebali da donesu neku korist lokalnoj zajednici, a projekti dotičnog donose korist samo njihovom autoru; a šta je to nego prodavanje magle. Ali ja nešto ne mislim da je to bio uslov za sticanje titule lokalnog Mlađe.

Pre je dodeljena titula bila pusta želja dotičnog gospodina, a sa željama on itekako zna! Naročito kada se na želje dodaju još i čestitke i pozdravi. E tu je naš ekonomista pravi maher, a slušaoci lokalnog radija (ne)znaju zašto. Naime, slušaoci nisu znali da, plaćajući radijsku rođendansku čestitku svom detetu, oni zapravo finansiraju našeg novopečenog maga ekonomije, i njegovu lepšu polovinu. Tačnije, nisam baš siguran da je još uvek njegova lepša polovina...

Ipak, na moju veliku žalost, ne mogu da kažem da je najveći prodavač magle u Istinskom Preokretu gore pominjani. Ne mogu jer drugi jahač apokalipse tu titulu suvereno drži; a drži je jer ni on sam ne zna kako se nalazi tu gde se nalazi, a ni mi svi zajedno sa njim.

Kako inače objasniti da neko ko se proslavio ČITANJEM reklama na već pominjanom radiju, i čiji je najveći životni uspeh narandžasti pojas (peti dan) u karateu, uspe da dođe do poslaničke klupe? Predrasude na stranu, nije sramota raditi bilo koji posao, ali čitanje je namerno napisano velikim slovima, jer da dotični gospodin nije bukvalno čitao reklame, bojim se da bi iole ozbiljniju rečenicu teško uspeo da sastavi, što dokazuje "čestim" javljanjem u Sobraniju.

Ali eto, on je možda i živi primer kako se u Srbiji stiže prvo do Diplome, jer se onaj o kom pričamo mučio i sa osnovnom školom, a kamoli sa fakultetom; a onda i do pozicije, a to se naravno desilo "udajom" u pravu porodicu. Sve u svemu, takav ne bi trebao da predstavlja ni svoju zgradu, a kamoli državu, ali ponavljam još jednom, sami smo krivi; a zemlja nam je onakva kakvi smo mi. A sada, kad dotični namiri sve svoje "kadrove", ode nam niz Tisu sve čime se grad budućnosti ponosio.

Krivi smo i što jedinim profitabilnim javnim preduzećem upravlja uvećana verzija prvog pominjanog u ovom blogu, pa je samim tim i to preduzeće postalo gubitaš. Kako i ne bi kad dotični gospodin upravljač deli građane na one prvog, i one drugog reda.

Klasifikacija je poprilično jasna, jer u prvi red građana spadaju on, njegov kum, i svi njima bliski ljudi; a privilegija koju imaju jeste neplaćanje komunalija. Kada se zna da se ovo preduzeće bavi upravo komunalnim delatnostima, i da odatle dolazi sva zarada, a zarade je bilo kada je dotični preuzeo firmu iako je sada nema, onda je svima jasno zašto, i na koji način, gubitci nastaju. Na kraju krajeva, uništavanje preduzeća mu je porodična tradicija!

Takođe, mora se uzeti u obzir i to da kum dotičnog gospodina konstantno širi svoj spahiluk novim dvorima, što automatski znači i više objekata za koje se komunalije ne plaćaju, a samim tim i dug ovog javnog preduzeća proporcionalno raste.

Ipak, da upravljač može da razmišlja o nečmu drugom osim o hrani, ova firma bi, ne zahvaljujući njemu, možda i imala neku šansu. Ovako, i ovoj do skoro profitabilnoj firmi se crno piše, a crno bi se pisalo i konju kojeg bi eventualno uzjahao naš dežmekasti/kovrdžavi direktor, te stoga neću reći da je on jahač apokalipse, iako mi to kvari koncepciju cele priče.

A šta tek reći za crnilo koje očekuje delatnost koju je strategija održivog razvoja prepoznala kao najznačajniju za napredak našeg gradića? Šta reći kad ovom delatnošću upravlja jedini zaduženiji čovek od kuma komunalnog lidera.

Kada bi svako rešio probleme u svojoj kući, problema u svetu ne bi ni bilo, reče jedan pametan čovek; a onaj koji se u naše ime bavi razvijanjem turizma nije rešio ni jedan problem ni u svojoj kući, a kamoli u našoj varoši. Ali je bar vedrog duha, i uvek nasmejan, uglavnom zahvaljujući pozamašnim količinama viskija koje konstantno ispija sa lokalnim Knezom retke kose, kako sam već onomad rekao, u budžaku kafane koju vodi melenački guru ugostiteljstva.

Ipak, o motoru razvoja lokalnog turizma baš i ne moramo mnogo da brinemo. Ne moramo da brinemo jer sad već svi znamo koliko brzo naš lokalni Knez, iskošenog pogleda, istroši svoje bliske ljude. A istroši ih jer mu se zamere u kolekcionarskim ili ugostiteljskim poduhvatima; i uzimajući u obzir koliko je bina bila odmaknuta od fudbalskog restorana kraj Tise prilikom puštanja sveća, jasno je da će, uskoro, niz Tisu otploviti i turistički mag.

Tako da, dragi čitaoci, a naročito vi koji ste mislili da su četiri jahača apokalipse samo mit, reći ću vam samo da ste se grdno prevarili; a prevarili ste se i vi koji ste mislili da ih kod nas ima samo četiri! Jer ipak je Novi Bečej mesto gde se održava "Konjijada", i barem nam konja ne fali. Samo, na našu veliku žalost, kvalitetnih jahača imamo vrlo malo.

Zato, hvala Bogu, jahača apokalipse imamo kolko god hoćeš, i njima ćemo se baviti već u sledećem blogu...

 

 

 

 



Pre Svega Nadobudni, a Onda i Neverni

Slika preuzeta sa www.ibiblio.org

"Dok ne vidim na rukama njegovim rana od klina, i dok ne metnem prsta svog u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću verovati" reče Sveti Toma . A nije verovao ni ovaj! Nije verovao pre svega ljudima; a možda i jeste nekim, ali pogrešnim ljudima.

I nije verovao da vođa nije slep. Nije bio prethodni, a nije ni ovaj. A neko u trijumviratu jeste bio slep. Ko? Pa odgovor se nameće sam...

I veliko je pitanje kako je uopšte čovek, o kom retko ko ima šta lepo da kaže, uspeo da toliko dugo istraje na poziciji koju je dužio. Toliko dugo uzimajući u obzir da misli da sve zna, i da mu niko drugi nije do kolena.

A da nije najpametniji pokazali su mu i do skoro najbliži saradnici, uvaljujući mu zadatke kakve je kralj Aetes davao Jasonu, kad je trebalo da zasluži zlatno runo. Razlika je samo u tome što ovde na kraju nije čekalo zlatno runo, nego bolna istina. Nasankan si, i sam si kriv za to! A nasankani su i tvoji Argonauti!

Nasankan si jer samo slep čovek može da se svesno hvata u koštac sa stvarima poput izdavanja državne zemlje u zakup; jer krvav je to posao, a ljudi koji, u ovom slučaju, sede preko puta šest konja koje je naslikao Janoš Mesaroš su sve samo ne ljudi kojima se nešto lako može objasniti. Srećom, čovek koji je sada na poziciji da ovo objašnjava ima narandžasti pojas, peti dan, i izaći će mnogo lakše na kraj sa novobečejskom elitom. A i isti je već doneo rešenje pripremljeno u kancelariji resornog (mlečnog) Ministra, a sva rešenja dotičnog Ministra su se pokazala kao genijalna.

Samo bi lud čovek, ili slep od očiju, ničim izazvan, izašao pred kamere i pričao o problemu sa komarcima. Samo lud, jer za to postoji PR menadžer, a od te osobe komarci svakako beže jer im ne prijaju alkoholna, a i druga, isparenja.

Ali najgore od svega je što bi samo budala uspela da posle barem dvadeset, a možda i više, godina dovede investitora u novobečejsko slepo crevo, a da sve zasluge za to prepusti drugima. Drugima koji se bave pre svega svojim imovnim saldom; zatim puštanjem svećica niz reku, igrom slučaja ispred sopstvenog kafića; a na kraju, kad već malo zagusti, razmisle još i o tome koliko su u međuvremenu, ne radeći ništa i pijuckajući viski u budžaku kafića koji vodi melenački guru ugostiteljstva, postali tolerantniji. A na kraju, tu toleranciju i proslave na Ostrvu Bisera, sa svojim sledbenicima, naravno o trošku poreskih obveznika...

Ima i onih koji sa bezbedne udaljenosti, tačnije iz Brašovanove zgrade, sve samo ne nemo posmatraju sva dešavanja u Vološinovo City-ju, pri tom ne radeći ništa kako bi pomogli, a radeći mnogo kako bi odmogli cilju opšteg dobra u našoj varoši, ali ni na ovom primeru se nije ništa moglo naučiti.

Ali oni (gorepominjani) jesu naučili nešto. Naučili su da onaj koji hoće da se za sve pita, na kraju bude i kriv za sve, i naravno, iskoristili su to za svoj benefit. Zbog toga i ne čude zluradi komentari dobrog dela demosa našeg municipijuma, jer se kod puštanja sveća, viteških igara i sada već čuvenog festivala, eksponiraju neki sasvim drugi ljudi; dok se kod gorućih pitanja i svakodnevnih problema pojavljuje seoski spasilac, i čovek koji se u sve razume, dok ostalih od jednom nestane.

I nije ni bitno da li je problem na kraju rešen ili nije, i da li je rešenje dobro ili loše, jer dok do rešenja dođe demos pamti onog ko saopštava loše vesti, a u istoriji je nebrojeno puta stradao upravo glasnik, ni kriv ni dužan.

A možemo slobodno reći da se to desilo i sada, kada je u našem municipijumu došlo do "Istinskog Preokreta", i kada su municipijski prvaci postali ljudi, čast izuzecima, kojima sklapanje proste rečenice predstavlja problem, veći od sklapanja čudnih saveza; glasnik je i ovaj put postradao, ali ipak ne ni kriv ni dužan.

Floskula “ni kriv, ni dužan” se ovde nikako ne može upotrebiti jer je glasnik sam kriv što ga je Kralj Leonida šutnuo u bunar; jer kad te narod ne voli zbog nadobudnosti, a ti još hoćeš da svima kažeš ono što ne vole da čuju, onda si sam kriv što si na dnu bunara.

Uostalom šta ti misliš ko si ti da svima govoriš sve?! U Gornjoj Meziji odavno ne preživljavaju oni što znaju da pričaju, nego oni što znaju da ćute kad treba! Zato te ljudi i ne vole!

Ipak, živo me zanima ko će u ovoj garnituri nesposobnih oportunista biti taj koji će sa problemima izlaziti pred demos, i objašnjavati stvari koje većina njih ne može da shvati, dok ka njemu leti trulo voće i povrće. Živo me zanima, ali se bojim da takvog neće ni biti, a problemi će uredno sačekati pod tepihom; sačekati neki novi, ali ovaj put stvarno, Istinski Preokret.

Pametni ljudi uče na tuđim greškama, a oni drugi na svojim. Sada kada je ruka u rebrima, kao na Karavađovoj slici, lekcija je valjda naučena... 

Ljubav Prema Zaštićenim Zdanjima (ili Koliko Košta Novi Bečej)





Slika preuzeta sa www.panoramio.com



U zemlji koja izdvaja 0.62% budžeta za kulturu, čast mi je da vam kažem da kod nas postoje i svetli primeri; primeri koji odbijaju da prepuste zaboravu kulturnu baštinu svog, i svih naroda koji su živeli na teritoriji AP Vojvodine.

 

Mnogi ljudi koji su zaslužni za napredak nauke, sporta i drugih društvenih delatnosti u Srbiji nisu bili stanovnici većih gradova. Naprotiv, bili su iz provincije. Ipak, malo je ko verovao da će se čovek kome je najviše stalo do očuvanja kulturnog nasleđa roditi baš u Novom Bečeju. Ili će, na žalost svih nas, samo završiti u Novom Bečeju. Ipak, to se desilo... 

 

Još početkom ratnih devedesetih, kada je jedna nebezbedna ruina u centru Novog Bečeja pretvorena u kafić, a kasnije nije rušena samo zahvaljujući mešetarenju našeg glavnog junaka, on prvi put pokazuje sklonost ka očuvanju zgrada koje su pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika; po svaku cenu! I na tome mu moramo biti do neba zahvalni.

 

I pored raznoraznih priča da je uloženi novac stečen nelegalno (kafić je bio okupljalište narkomana, i kolale su priče da vlasnik i njegovi saradnici trguju nelegalnim supstancama), našem varoškom meceni to nije smetalo, i njegove požrtvovanosti nije manjkalo. Iako dužan, kako naš narod kaže, i Bogu i svetu, rešava da se još više zaduži, najviše kod svojih prijatelja, i da otkupi stari salon nameštaja; takođe zgradu pod zaštitom. Zgradu koju do dan danas nije otplatio, i koja već neko vreme stoji prazna, što mu ni u jednom momentu nije smetalo da se lati drugih neimarskih poduhvata.

 

Ali, kako to obično biva, na nečemu se moralo i uštedeti, pa tako naš dragi junak, godinama unazad, a zahvaljujući svom mecenskom odnosu prema varoši, ne plaća komunalije, struju i ostalo, i sasvim je normalna stvar da se takvoj veličini oproste dugovanja koja svaki plebejski građanin mora da plati. S'tim što moram napomenuti da neplaćanje komunalija nema nikakve veze sa činjenicom da mu kum sedi u u direktorskoj fotelji JKP "Komunalac", i iz iste zadriglo posmatra kako se voljeni kum bogati na račun drugih, propagirajući pritom veličinu i velikodušnost svoje persone, uz svesrdnu (naivnu) pomoć redakcije lokalne televizije; televizije na kojoj sedi veliki stručnjak PR-a, sa konstantnih 1.5 promila alkohola u krvi, koju je upravo i postavio naš milosrdni junak, i koja o PR-u zna koliko i prosečan građanin Srbije o nuklearnoj fizici.

 

Ipak, kao i svi veliki ljudi, a usuđujem se da našeg junaka uporedim sa velikim Prometejom, jer kao što je Prometej ukrao vatru Bogovima, i doneo je među ljudski rod, tako i naš junak svojim delovanjem na očuvanju kulturne baštine baca svetlost na vaskoliki narod novobečejski; i kao i svi veliki ljudi on pre svega ceni ISTINU. Ali da bi bilo koji čovek došao do istine, u životu nekad mora da napravi PREOKRET, i prestane da živi u lažima, čime dolazimo do glavnog dela naše priče, do ISTINSKOG PREOKRETA; dve reči koje su sasvim slučajno uzete iz kampanjskog slogana jedne, za sada još uvek, parlamentarne partije; a došlo je vreme za tajno sastajanje sa Ministrom u svim Vladama, što znači da je dogorelo do nokata!

 

Primetili ste da u naslovu, uz Istinski Preokret, stoji i dodatak Koliko košta Novi Bečej. Iako bi se neke lokal-patriote busale u grudi (a najviše već pominjani Cezar), tvrdeći da naša varoš nema cenu, naš junak pobrinuo se da naša varoš cenu dobije. Jer njegova strast prema zaštićenim zgradama je tolika, da čovek prosto nije mogao da odoli ovakvoj ponudi. Cena je svakako bila najlepša zgrada Novog Bečeja, Šlezingerova palata, i gle čuda, naš junak je, da bi zgradu pridodao svojoj "kolekciji", morao započeti saradnju sa, do skoro, mrskim neprijateljima, koji su sve vreme vrebali nedužne građane Novog Bečeja iz svog bunkera, koji je udobno smešten, igrom slučaja, baš u samoj Šlezingerovoj palati.

 

Čak spojenoprsti šaptač nije ni morao da previše razdvaja svoje proročke prste, i da svojim moćima utiče na našeg glavnog junaka. NE! Dovoljno je bilo da se Robinu našeg lokalnog Betmena, na imovnom stanju pojavi već pominjana palata, a zapravo je vlasnik iz senke naš junak (a još malo pa će u Novom Bečeju posedovati koliko Bruce Wayne poseduje u Gotham City-ju), i da on, u magnovenju, zasigurno gonjen Dark Force-om koja ga je nekako ugrabila, pređe na Tamnu stranu. Stranu koja narodu, kroz marketinšku kampanju, nudi otrovno mleko; stranu u kojoj stranačka vrhuška ima redovne sastanke sa ljudima iz podzemlja; i stranu koja je već, u ime građana Novog Bečeja, odbijala investitore, kako bi se izbeglo pripisivanje zasluga opciji kojoj je do skoro naš glavni junak i sam pripadao.

 

I eto dragi moji koliko košta Novi Bečej. Za našeg junaka on košta toliko koliko vredi prvi sprat najlepše građevine našeg malog mesta, gde uskoro možete da očekujete novo potencijalno okupljalište narkomana; novo potencijalno mesto za dilovanje droge; i novo potencijalno mesto koje će u skoroj budućnosti našem junaku omogućiti da na svoj imovni saldo, ili saldo svog saborca Robina, kao u ovom slučaju, doda još po neku zaštićenu zgradu; a moja skromna pretpostavka je da će sledeća zgrada na meti naših prvoboraca biti ona zelena, smeštena tik uz Šlezingerovu palatu, jer "gospodin" koji istom trenutno upravlja ugrožava i kolekcionarske i ugostiteljske planove našeg skromnog junoše, a tome se mora stati na put! 

 

Ali ne brinite dragi ljudi, sigurno se u matematici naš junak nije preračunao, iako mu matematika nije jača strana zbog čega duguje i prijateljima i neprijateljima. I zasigurno je svestan da je skupštinska matematika u kojoj on postaje redovan građanin, onaj koji mora da plaća struju i komunalije, vrlo prosta; tako da možemo sa sigurnošću ustvrditi da je Šlezingerova palata došla u paketu sa određenom sumom novca (ekvivalent trogodišnje plate - trogodišnje jer je toliko preostalo od mandata, cca 30.000 €), čisto kako bi se ova rozLa palata i iznutra dovela u red. Jer na kraju krajeva, politika ni nije bitna, i samo se novac broji (duguje), pa koja strana našem junaku više ponudi...

 

I nema baš neke veze to što je narod glasao za nešto drugo, jer narod je, u stvari, zasigurno nebitan u celoj ovoj priči, a dokaz za to je što narod mora da plaća struju i komunalije, dok naš vrli junak to ne mora već godinama, što ga čini boljim od svih nas, i opravdava svako njegovo prošlo i buduće delo.


Sami smo birali!

 

Do skorog čitanja...

 



Puče Trijumvirat (ili, po naški, pukla tikva)!

Slika preuzeta sa: http://mattiasa.blogspot.com

Još davnih dana probali su Cezar, Licinije i Pompej, a nakon njih i Oktavijan, Lepida i Marko Antonije; i svi su videli da ne ide. Nakon ova dva neuspešna pokušaja, istorija bi rekla da ovo nije dobar način upravljanja. Ali, uvek postoji ono ali...

Ali pogana ta ravnica; budi u ljudima neočekivane osobine, nekarakteristične srBskom narodu, i iznedri ona tako davne 2006. godine Gospodnje, jednu zanimljivu tvorevinu; iznedri novobečejski trijumvirat.

I verovali vi, dragi ljudi, ili ne, u regiji gde je komšijskoj kravi najteže da preživi; i u mestu gde ljudi neće ni kako oni hoće, ovaj i ovakav savez uspešno je opstajao, na radost većeg dela varoši na koju Lala POKAZIVA na ulazu, čitavih sedam godina!

Ipak, kako god da okreneš, ništa nije večno, i uvek dođe vreme kada sopstvena krava, bila ona ugrožena ili ne, postane najvažnija, a za komšijsku počne da nas bude baš briga. Takav smo narod... A i nekima je svakako sve vreme sopstvena krava bila od najvećeg značaja!

Nakon šestogodišnje jurisdikcije nad opštinom budućnosti, Cezar iz našeg trijumvirata shvatio je da je došlo vreme da se, ispred reke Tise, kocka baci, i potraže drugi izazovi. Ako, ljudski je stremiti ka višem...

Međutim, dragi moj Cezare, nije ljudski tek tako ostaviti ljude koji su, u značajnoj meri, pomogli da se nađeš upravo tu gde si se našao, zverima u areni. Iz tog razloga, dragi moj Cezare, što iako jedan trijumviratski lav pati od alopecije, a nedostatke na svojoj grivi uporno pokušava da sakrije mladalačkom frizurom, koju popravlja ogledajući se u svom laptopu (za to mu laptop jedino i služi); iako, Cezare, taj lav kad god treba da sklopi prosto-proširenu rečenicu izgubi nit, i izgleda kao pubertetlija ispred profesora fizike tokom odgovaranja za koje nije, i nikad neće biti, spreman; ipak, taj lav, moj Cezare, je podršku na izborima za "Senat" dobio na tvoje ime, i tvoje ime sad provlači kroz blato arene!

Džaba je, poštovani Cezare, što drugi trijumviratski lav, po uzoru na antičkog Solona ispravljaše krive Rubikone za "laptop" lavom. Opet je džaba, dragi Cezare, što pokrajinski senatori, po tvom nalogu, dolažaše svakodnevno u antičko Vološinovo, ne bi li sa njima stigao i po koji tovar blaga za narod. Džaba, jer "laptop" lava okružiše neke napredne hijene, i on ostade pred svršenim činom; te se nađe pred iskonskim pitanjem svakog čoveka "Primiti palatu na poklon, ili ne? Pitanje je sad"! Ali o tome nešto više u narednom svitku papirusa, iako se nastavak lako da naslutiti...

Ave veliki Cezare, ali trebalo je da znaš da lav koji ne krije alopeciju grive ne može sam protiv naprednih hijena, i lava sa "frizurom", zajedno. Trebalo je da naslutiš da sudbina koja je zadesila grad preko puta našeg lokalnog Rubikona, a koju je takođe zakuvao lav retke grive, preti da zadesi i naš polis; da će napredne hijene, svojim lukavim osmesima, pronaći žicu koja titra u glavi proćelavog lava, i ponuditi mu ono što ne može da odbije, a svi znamo da su to sestercije. Sestercije jer proćelavi lav, u stilu Vladike Kačavende, iznad svega ceni luksuz; i to luksuz u antičkim zdanjima poput starog salona nameštaja, stare ruske zgrade u centru u kojoj se nalazi njegova krčma, i na kraju, palate poznatog Rimljanina Šlezingera. 

I upravo je to i bilo potrebno našem lavu, iskošenog pogleda, da se preobrati u Bruta, i zabije nož u leđa doskorašnjim saborcima; a ti nisi ni slutio da takvima ništa nije sveto, i da će prodati i tebe i one koju su ostali verni, i branili, tebe, i ono što je iza tebe ostalo. A sad ti ljudi snose najveće posledice...    

Da li ti je sve jedno, o moćni Cezare, što tvoj naslednik ne mari za to što se na mostu, na ulazu u naš polis, svaki auto skoro prevrne zbog praga na putu koji Brut ne može da vidi jer je zaokupljen rekonstrukcijom svoje krčme na centralnoj gradskoj Agori?

Da li možeš da spavaš noću znajući kako izgleda plaža kraj Rubikona, kojom si se toliko dičio, sada kada Brut brine samo o tome koliko će spratova dozidati na svoju krčmu na obali Rubikona, dok suncobrani namenjeni plebsu leže srušeni, a kante za smeće razvaljene?

I na kraju, da li možeš da dozvoliš da nešto što svi najviše volimo, a to je svakako ono odakle dolazimo, vode ovakvi ljudi? Proćelavi lav, koji brine samo o svom imetku; nasmejana hijena kojoj je najveći uspeh u životu što je u karateu stigla do narandžastog pojasa; namrgođena hijena kojoj je najveći politički uspeh sabotiranje partnera u politici, a svoju nesposobnost skriva iza doktorske titule svog oca; miloševački medved, kome je životno zanimanje brojanje pragova na pruzi; i spisak bi se mogao nastaviti u nedogled...

Verujem da je odgovor na sva tri pređašnja pitanja isti. NE! E pa 'ajde onda da uradimo nešto, jer Senat samo što nije raspušten, i izbori za isti se bliže. A narod o onima pomenutim u prethodnom pasusu ne može misliti ništa dobro; barem ne više. Jer oni su svoju kocku bacili, a Rubikon nisu prebacili.

Maske su pale, i tajni više nema!