Ljubav Prema Zaštićenim Zdanjima (ili Koliko Košta Novi Bečej)





Slika preuzeta sa www.panoramio.com



U zemlji koja izdvaja 0.62% budžeta za kulturu, čast mi je da vam kažem da kod nas postoje i svetli primeri; primeri koji odbijaju da prepuste zaboravu kulturnu baštinu svog, i svih naroda koji su živeli na teritoriji AP Vojvodine.

 

Mnogi ljudi koji su zaslužni za napredak nauke, sporta i drugih društvenih delatnosti u Srbiji nisu bili stanovnici većih gradova. Naprotiv, bili su iz provincije. Ipak, malo je ko verovao da će se čovek kome je najviše stalo do očuvanja kulturnog nasleđa roditi baš u Novom Bečeju. Ili će, na žalost svih nas, samo završiti u Novom Bečeju. Ipak, to se desilo... 

 

Još početkom ratnih devedesetih, kada je jedna nebezbedna ruina u centru Novog Bečeja pretvorena u kafić, a kasnije nije rušena samo zahvaljujući mešetarenju našeg glavnog junaka, on prvi put pokazuje sklonost ka očuvanju zgrada koje su pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika; po svaku cenu! I na tome mu moramo biti do neba zahvalni.

 

I pored raznoraznih priča da je uloženi novac stečen nelegalno (kafić je bio okupljalište narkomana, i kolale su priče da vlasnik i njegovi saradnici trguju nelegalnim supstancama), našem varoškom meceni to nije smetalo, i njegove požrtvovanosti nije manjkalo. Iako dužan, kako naš narod kaže, i Bogu i svetu, rešava da se još više zaduži, najviše kod svojih prijatelja, i da otkupi stari salon nameštaja; takođe zgradu pod zaštitom. Zgradu koju do dan danas nije otplatio, i koja već neko vreme stoji prazna, što mu ni u jednom momentu nije smetalo da se lati drugih neimarskih poduhvata.

 

Ali, kako to obično biva, na nečemu se moralo i uštedeti, pa tako naš dragi junak, godinama unazad, a zahvaljujući svom mecenskom odnosu prema varoši, ne plaća komunalije, struju i ostalo, i sasvim je normalna stvar da se takvoj veličini oproste dugovanja koja svaki plebejski građanin mora da plati. S'tim što moram napomenuti da neplaćanje komunalija nema nikakve veze sa činjenicom da mu kum sedi u u direktorskoj fotelji JKP "Komunalac", i iz iste zadriglo posmatra kako se voljeni kum bogati na račun drugih, propagirajući pritom veličinu i velikodušnost svoje persone, uz svesrdnu (naivnu) pomoć redakcije lokalne televizije; televizije na kojoj sedi veliki stručnjak PR-a, sa konstantnih 1.5 promila alkohola u krvi, koju je upravo i postavio naš milosrdni junak, i koja o PR-u zna koliko i prosečan građanin Srbije o nuklearnoj fizici.

 

Ipak, kao i svi veliki ljudi, a usuđujem se da našeg junaka uporedim sa velikim Prometejom, jer kao što je Prometej ukrao vatru Bogovima, i doneo je među ljudski rod, tako i naš junak svojim delovanjem na očuvanju kulturne baštine baca svetlost na vaskoliki narod novobečejski; i kao i svi veliki ljudi on pre svega ceni ISTINU. Ali da bi bilo koji čovek došao do istine, u životu nekad mora da napravi PREOKRET, i prestane da živi u lažima, čime dolazimo do glavnog dela naše priče, do ISTINSKOG PREOKRETA; dve reči koje su sasvim slučajno uzete iz kampanjskog slogana jedne, za sada još uvek, parlamentarne partije; a došlo je vreme za tajno sastajanje sa Ministrom u svim Vladama, što znači da je dogorelo do nokata!

 

Primetili ste da u naslovu, uz Istinski Preokret, stoji i dodatak Koliko košta Novi Bečej. Iako bi se neke lokal-patriote busale u grudi (a najviše već pominjani Cezar), tvrdeći da naša varoš nema cenu, naš junak pobrinuo se da naša varoš cenu dobije. Jer njegova strast prema zaštićenim zgradama je tolika, da čovek prosto nije mogao da odoli ovakvoj ponudi. Cena je svakako bila najlepša zgrada Novog Bečeja, Šlezingerova palata, i gle čuda, naš junak je, da bi zgradu pridodao svojoj "kolekciji", morao započeti saradnju sa, do skoro, mrskim neprijateljima, koji su sve vreme vrebali nedužne građane Novog Bečeja iz svog bunkera, koji je udobno smešten, igrom slučaja, baš u samoj Šlezingerovoj palati.

 

Čak spojenoprsti šaptač nije ni morao da previše razdvaja svoje proročke prste, i da svojim moćima utiče na našeg glavnog junaka. NE! Dovoljno je bilo da se Robinu našeg lokalnog Betmena, na imovnom stanju pojavi već pominjana palata, a zapravo je vlasnik iz senke naš junak (a još malo pa će u Novom Bečeju posedovati koliko Bruce Wayne poseduje u Gotham City-ju), i da on, u magnovenju, zasigurno gonjen Dark Force-om koja ga je nekako ugrabila, pređe na Tamnu stranu. Stranu koja narodu, kroz marketinšku kampanju, nudi otrovno mleko; stranu u kojoj stranačka vrhuška ima redovne sastanke sa ljudima iz podzemlja; i stranu koja je već, u ime građana Novog Bečeja, odbijala investitore, kako bi se izbeglo pripisivanje zasluga opciji kojoj je do skoro naš glavni junak i sam pripadao.

 

I eto dragi moji koliko košta Novi Bečej. Za našeg junaka on košta toliko koliko vredi prvi sprat najlepše građevine našeg malog mesta, gde uskoro možete da očekujete novo potencijalno okupljalište narkomana; novo potencijalno mesto za dilovanje droge; i novo potencijalno mesto koje će u skoroj budućnosti našem junaku omogućiti da na svoj imovni saldo, ili saldo svog saborca Robina, kao u ovom slučaju, doda još po neku zaštićenu zgradu; a moja skromna pretpostavka je da će sledeća zgrada na meti naših prvoboraca biti ona zelena, smeštena tik uz Šlezingerovu palatu, jer "gospodin" koji istom trenutno upravlja ugrožava i kolekcionarske i ugostiteljske planove našeg skromnog junoše, a tome se mora stati na put! 

 

Ali ne brinite dragi ljudi, sigurno se u matematici naš junak nije preračunao, iako mu matematika nije jača strana zbog čega duguje i prijateljima i neprijateljima. I zasigurno je svestan da je skupštinska matematika u kojoj on postaje redovan građanin, onaj koji mora da plaća struju i komunalije, vrlo prosta; tako da možemo sa sigurnošću ustvrditi da je Šlezingerova palata došla u paketu sa određenom sumom novca (ekvivalent trogodišnje plate - trogodišnje jer je toliko preostalo od mandata, cca 30.000 €), čisto kako bi se ova rozLa palata i iznutra dovela u red. Jer na kraju krajeva, politika ni nije bitna, i samo se novac broji (duguje), pa koja strana našem junaku više ponudi...

 

I nema baš neke veze to što je narod glasao za nešto drugo, jer narod je, u stvari, zasigurno nebitan u celoj ovoj priči, a dokaz za to je što narod mora da plaća struju i komunalije, dok naš vrli junak to ne mora već godinama, što ga čini boljim od svih nas, i opravdava svako njegovo prošlo i buduće delo.


Sami smo birali!

 

Do skorog čitanja...