Potemkinova Sela



Grigorij Potemkin
Slika preuzeta sa http://en.wikipedia.org/wiki/Gregory_Potemkin
 

Iako nas nije bilo neko vreme, to ne znači da se u našoj varoši ništa nije izdešavalo. Naprotiv!

I sigurno se pitate zašto baš ova slika prati tekst, ali ako znate o kome je reč, i za šta je postao sinonim u istoriji, biće vam odmah jasnije na šta ciljam. Jer kao što ste mogli i da pretpostavite, naša varoš meni, a i mnogim drugim ljudima, sve više liči na jedno veliko Potemkinovo selo; vođeno od strane našeg nesretnog proćelavog Potemkina.

Jer kako drugačije objasniti ono čime se naš Potemkin diči, a pametan bi se toga stideo? Da dragi moji, mislim na Veliku Gospojinu, ili kako se sada po novom zove "Gospojina" (moram da pazim da me ne tuže što koristim njihovo zaštićeno ime). I nisam ja od onih koji misle da je organizacija festivala loša stvar; naprotiv! Ali kad se organizuje kao ovaj put, onda to baš i nema mnogo smisla.

Naime, da bi koncerti bili besplatni mora se plaćati parking na ulazu u naše mesto, i to je skroz u redu. Ali, do sada su naplatu radile firme koje sa ovim imaju iskustva, i dobar deo sredstava koja su se slivala u budžet opštine, a kojim se pokrivala Velika Gospojina, stizala su upravo od naplate parkinga. Ove godine naplatu je radio sve zaduženiji Potemkinov JKP "Kum", i zbog neizdavanja fiskalnih računa inspekcija je zabranila naplatu parkinga u petak, drugog dana "Gospojine", a prvog dana naplate, i nije se ni plaćao parking sve do kraja manifestacije, osim u par kratkih intervala. Dakle, opština (svi mi) je imala trošak organizacije parkinga, koji su trebali pokriti dobar deo troškova same manifestacije, a parking se zapravo nije ni plaćao. Kako to i ko će odgovarati što naplate skoro da nije ni bilo?

Niko jer na sva zvona objavljujemo da je sve prošlo super, a zapravo nije ni blizu tako. Niko jer našeg Potemkina, i neke članove royal family-ja, sve vreme "Gospojine" čuva privatno obezbeđenje, pa niko i ne može da ga priupita di su naši novci. Aj za prestolonaslednikovicu još da mi i ne bude žao što svi mi plaćamo obezbeđenje, ali za njega onolkog obezbeđenje?! Pa više on liči na izbacivača nego ta dvojica što su ga pratila...

I šta sad?! Sreća je da su se lokali izdali po inerciji, pa je bar deo troškova pokriven, jer dragi moji prikazani rashodi naše manifestacije su oko 27 miliona dinara, dok su prihodi ovaj put tek negde oko 6 miliona. Pitate se kako je ovo ikad bilo isplativo? I ja sam se isto zapitao, ali jeste bilo dok je resorno ministarstvo, kao i resorni pokrajinski sekretarijat, davao dobar deo sredstava za samu organizaciju (prošle godine više od polovine ukupne sume); kad se uredno naplaćivao parking na ulazu; i kad se znalo kome se izdaje VIP loža, za veliki novac.

A ko sad da pribavi taj novac kada Cezara više nema? Potemkin? Skupštinski Brus Li koji je protiv cele ove organizacije? Kvarni mag poljoprivrede, koga je više od same "Gospojine" zanimalo kako da uzme procenat od "Poljo-sajma" bez kog "Gospojina", složićete se, ne bi imala nikakvog smisla? Nemojmo se šaliti!

Ova trojica ne bi mogla da privuku mačku konzervom sardina, a kamoli da namaknu neki ozbiljan novac u grad. Drugim rečima, mi svi plaćamo "Gospojinu", jer nisu naplatili jedino što se naplaćivalo, i nisu obezbedili nikakva sredstva ni od republike ni od pokrajine, a korist imaju Keba Kraba, koji renovira lokal; Potemkin, kod koga su se hranili svi gosti opštine, a sad mu opština uvećano plaća taj ceh; kvarni mag poljoprivrede, koji je za sebe organizovao "Poljo-sajam", uzeo procenat, a na koncertima skoro nije ni bio; i naravno karlsbadski spahija sa imovinom u centru naše varoši, koji se ponovio auto odmah nakon što je "Gospojina" stigla na naplatu.

A da se sad vratimo na deo gde rekoh da su prikazani rashodi manifestacije oko 27 miliona. Prikazani jer četiri koncerta uopšte nisu prošla kroz papire uplatom, i možemo samo da pretpostavimo odakle se stvorilo tih desetak miliona koji fale u papirima. U stvari nemojte pretposavljati, već sam vam objasnio prošli put šta se zapravo dešava iza kulisa svega ovoga.

Manifestacija nam je promenila naziv, i više se ne zove "Velikogospojinski dani" nego "Gospojina", zato što je uz pomoć svoje producentske kuće, čovek koji se igrom slučaja u našem mestu pojavljuje par meseci pre "Gospojine", i koji je imao zapaženu ulogu u ovogodišnjem programu, otkupio brend manifestacije, i sada je vlasnik on, zajedno sa, pretpostavljate, Potemkinom.

Drugim rečima, manifestacija više nije novobečejska, nego je od onog ko više ponudi dotičnom. A za koliko je prodata, ja pretpostavljam upravo za tih desetak miliona koji se ne provlače kroz papire, a umetnike je valjda nekako namirio upravo dotični, jer u drugom slučaju ne bi ni nastupali.

Tako da dragi moji, sledeće godine na koncerte idemo verovatno u onaj drugi, mlađi, Bečej, koji će sigurno drage volje ponuditi više. Zapravo, biće dovoljno da ponude bilo šta, jer kako sad stvari stoje, nas sledeće godine neće ni biti.

A neće nas biti jer je državna zemlja u zakup izdata prošle nedelje, a to se trebalo desiti još u junu, i podsetiću vas da je to praktično jedini izvor prihoda naše opštine, i sve to jer su organizacione sposobnosti naših gradskih oca nepostojeće (sreća "Gospojinu" organizuje agencija).

Ipak nije zameriti našim gradskim ocima, sav trud uložili su u organizaciju "Poljo-festa"; a kad organizuješ "Poljo-fest", to k'o da ti je sva zemlja u opštini već obrađena. Samo ne znam kako će sad da isplate 40-ak partijski zaposlenih vrhunskih kadrova, koji su od Istinskog Preokreta zaposleni u opštini, kad sredstava nema ni za tekuće troškove, a sednicu skupštine ne smeju ni da zakažu zbog konstantnog straha od promene vlasti i gubljenja fotelja.

I da zlo bude veće, Ministarstvo Poljoprivrede nije odobrilo formiranje kancelarije za poljoprivrdu, preko koje bi valjda bar novac od nekog projekta namakli u opštinu, a sve zbog ofrljeg rada i velikog broja grešaka u proceduri, na koje im se čak i ukazalo.

Ali je zato zemlju u zakup uzeo upravo onaj koji je licitaciju organizovao, i to nikako nije sukob interesa! Jel da? On očigledno misli da ako tata i bata licitiraju, onda to nema veze, ili možda smatra da kada pre licitacije pregovaraš i vršiš pritisak na ljude koji takođe hoće da licitiraju, to sprečava sukob interesa?! Kao da nije dovoljna prednost to što imaš već sve detalje jer si organizator...

I eto ko nas vodi... I zar vam to sve ne liči na jedno Banatsko Potemkinovo selo? Kada neko dođe sa strane sve izgleda super, a iznutra sve šuplje. I još štošta je šuplje u našem municipijumu.

I za kraj još samo jedno pitanje gradskim ocima: kome je bila data VIP loža, i zašto tog prihoda nema u papirima? Ali treba nešto ostaviti i za sledeći blog... Do skorog čitanja!

 

 

Lovci na Zmajeve

     





Slika preuzeta sa www.npr.org

Da se odmah razumemo, nit sam ja Kaled Hoseini, nit su moji "junaci" blizu njegovih, jer porediti recimo Amira sa Betmenom, a Robina sa Hasanom bi bila uvreda i za Amira i za Hasana. Prijateljstvo koje su gajili Amir i Hasan u ovoj knjizi je zaista ogromnih razmera, kakvo liči da je i prijatljestvo Betmena i Robina, sa razlikom što će ovo drugo potrajati sve dok prvi put Robin ne ugrozi interese Betmena, kada će se ono, kao i sva prethodna prijateljstva Betmena, završiti.

 

Ipak, pronalazim određenu dozu sličnosti naših lokalnih junaka sa dečicom koja su opisana u knjizi, i koja su lovila zmajeve ulicama Kabula. Naime, dobro je poznata činjenica da je Avganistan jedan od najvećih izvoznika opijuma na svetu; opijuma koji se, kao što vrlo dobro znate, pravi od maka. A vrlo dobro znate i najnovija lokalna događanja koja se tiču maka.  

 

Imao je vaš autor ideju da kada ode na odmor iza sebe ostavi sva lokalna dešavanja, ali me naši junaci iz Gotham city-ja nisu pustili ni da odmorim. Jer brinuo sam ja tamo, drage moje i dragi moji, da li će guska iz prethodnog bloga biti sačuvana; brinuo sam, a sada vas sa setom obaveštavam da je guska pokojna. Guska je već odavno u supi, a naši junaci su dokazali ono što smo svi sumnjali; da ne mogu da sačuvaju ni nacrtanu gusku. 

 

Zašto su uopšte i uzimali na sebe organizaciju karlsbadske slave, kad znaju da su nesposobni, i što je možda još važnije, zašto su svašta obećavali Karlsbaždanima? U stvari znam odgovor na to pitanje.

Kakve li su to zmajeve lovili Betmen i Robin, ulicama Karlsbada, kad nisu uspeli da organizuju ni jednu, ruku na srce, ipak malenu manifestaciju, kakva je "Gibanicijada"? Ja sam, drage moje i dragi moji, vrlo dobro znao za sklonost našeg Betmena da povuče dobru buksnu, što je takođe sklonost i Robina, doduše dosta ređe nego što je to činio Betmen; ali da su prešli na teže opijate, e to je već i za mene novost. Mak očigledno nije više samo za gibanicu, a naši junaci, povedeni primerom svog stranačkog lidera, a pod uticajem maka iz gibanice, jure imaginarne zmajeve po Vološinovu, dok sve oko njih propada.

 

A jureći zmajeve uspeli su čak i da, zajedno sa svojim saradnicima, isprovociraju šaku dobroćudnih bakica, koje svake godine, iz ljubavi prema svom selu, umese gibanicu za Ginisa. Deluje nemoguće da je neko, iole sposoban, uspeo da zaradi udarac oklagijom od žene koje izgleda kao da mrava nije u životu zgazila; ali mnoge stvari su delovale nemoguće u našem mestu, a sad su sasvim izvesne...

 

Ali ne zaustavljaju se tu naši hrabri lovci na zmajeve, jer nije njima dovoljno da upropaste Karlsbadsku slavu. Bočarska je već istorija, i njome je zadovoljan samo Ajgirče, a sada hitaju i ka našoj. Ne znam da li ste primetili da nam se slava više i ne zove kao do sada, i pretpostavljam da niste ni razmišljali zašto. Nisam ni ja, dok mi jedan, kako oni vole to da kažu, insajder, nije skrenuo pažnju. Naime, novo ime slave je zaštićeno, a vlasnik je upravo naš vrli Betmen. Pa tako, drage moje i dragi moji, "Velikogospojinski dani" odlaze u istoriju, a sada dobijamo "Gospojinu", sa novim zanimljivim logom, za koji ćemo morati da plaćamo korišćenje još dugo nakon što se Betmen skloni sa pozornice. Bravo za Betmena, prvi put u životu će neko njemu biti dužan, a ne obrnuto, jer od mog poreza i samodoprinosa njemu ne dam ništa! Ali nema to baš ni mnogo veze, i ovako će ovu manifestaciju naš Betmen preseliti preko puta Tise, pa nek mu oni plaćaju za korišćenje loga i imena, jer ja ne dam!

Ali ipak, osmisliti naziv, i staviti ® na njega, a sa druge strane organizovati jednu manifestaciju veličine "Gospojine", nije isto. Drage moje i dragi moji, valjda svi znate da je ovo drugo mnogo teže. Ovo drugo je izuzetno teško, naročito kada u tome uopšte nemaš iskustva, kao što ga nema naš Betmen, jer se do sada dotični uspešno krio od organizacije, ispijajući hladno pivce u bašti svog bečejskog prijatelja, kome je namestio baštu na najboljoj lokaciji. A kome ćeš sada poveriti organizaciju svemoćni Betmene?

Keba Krabi, koji je već z....o sve što se moglo z......? Robinu, na kog možda ponovo počne da deluje mak iz štrudli proizvedenih u rodnom mu selu, pa se sve završi kao i u Karlsbadu - oklagijom? Novopečenom prvaku TONB-a, igrom slučaja i kumu, koji u turizmu ima iskustva koliko i ja u lovljenju zmajeva, pa da se ponovi negostoljubivost poput one Grofa Rohoncija? Ili će se možda za sve pobrinuti ona koja ima zaduženje da drage nam goste ne napadaju komarci? 'ajde baš da vidimo kako će to ispasti...

A već vidim da gore i nije moglo. Nema više Cezara da, poput ministra saobraćaja, zaskoči neku dobro pozicioniranu bakutu, koja posle namakne novac za organizaciju "Gospojine", i odmah nema ni programa. Fahreta i Aki (imena slična onim iz gorepominjane knjige) su potpisani i plaćeni davno, još od strane Cezara, što naravno napredni partneri ne znaju, dok svi ostali izvođači zajedno koštaju koliko i organizacija koncerta Ivana Gavrilovića u bašti jednog seoskog kafića koji Betmen ima nameru da preotme. A obećavani su avioni i kamioni! Ove godine je inercija učinila svoje, i program je zakrpljen novcem koji je, U ZNOJU, zaradio Cezar; a šta li će biti od sledeće godine?

Ipak, jedno je sigurno. Alibi je već obezbeđen tako što je, verovatno opet pod uticajem štrudle sa makom, Betmen izjavio u policiji da Cezar i Namrgođeni spremaju sabotaže za "Gospojinu". Betmene, možda je vreme za rehabilitaciju, jer ovo već prevazilazi granice zdravog razuma. Opusti se, kome si ti prijatelj njemu neprijatelj nije ni potreban. Sam ćeš ti sve izsabotirati... Na kraju krajeva, i ovako će sledeća "Gospojina" biti ispred tvog kafića, ili možda u drugom Bečeju, koji te već tradicionalno bolje plaća. A tamo ti ni pozdravni govor možda ne bude problem, a za ovu godinu se nadam da već spremaš isti, i sigurno te očekuju ovacije...

Ipak, možda se spas nađe u poljo-sajmu, koji organizuje prikriveni LDP-ovac, takozvani Vatreni Barjaktar, jer ukoliko se poljoprivredna proizvodnja u našoj opštini na vreme prebaci na proizvodnju maka, u tome postoji velika šansa za razvoj; a i Betmen i Robin će sigurno delovati srećnije i nasmejanije.

I za kraj, moram se još jednom izviniti Kaledu Hoseiniju, što sam uopšte pokušao da napravim nekakve paralele sa njegovim i mojim likovima. Jasno vam je valjda svima, drage moje i dragi moji, da likovi nemaju veze jedni sa drugima. Ali ipak, jedna dobra stvar se može izroditi i iz ovoga, i od srca želim da se to već jednom desi. Da se desi da, poput Amira i Soraje Džan, Keba Kraba i Mosquito girl konačno nađu sreću.

Takođe želim i da šteta od jurenja zmajeva koje, s'vremena na vreme, vide i pojure naši lideri prouzrokuje što manju štetu lokalnom virtšaftu tokom "Gospojine". Ali to iz ovog ugla deluje malo verovatno, i bojim se da ćemo prisustvovati poslednjoj "Gospojini".

Pročitajte Lovca na zmajeve, sjajna knjiga! Na žalost ova "Gospojina" će biti sve samo ne sjajna... Avganistan je uništen, a slutite i šta čeka "Gospojinu" i naše malo mesto...   

 

 

 

Negostoljubivi Grof Rohonczy









Slika preuzeta sa http://commons.wikimedia.org

A mislili smo da je Ohridski Samit bio fijasko, i prilikom otkazivanja istog se svi zapitasmo kuda to mi, kao država, idemo. Da li su se to isto zapitali i naši novi lokalni Grofovi i Baroni, nakon njihovog fijaska? Bojim se da nisu, a posledice opet ne snose oni, nego svi mi zajedno.

 

 

Ali dragi moji, pošto ovakve stvari nikad ne dospeju do našeg municipalnog "Betmenovog Zabavnika", dozvolite mi da sa vama podelim šta se to dešavalo tog lepog letnjeg dana na Bisernoj Adi, i kako vas, nadam se, druge opštine neće dočekati kada sledeći put budete lutali po Banatu, kao u pesmi našeg lokalnog muzičara.

 

Naime, još početkom ove godine je naš, već toliko pominjani, Cezar-Kaiser uspeo da dobije podršku ljudi sa kojima sedi u Brašovanovoj zgradi, i da dobije organizaciju skupštine tela koje se bavi razvojem našeg ravnog Banata. Organizacija o kojoj se radi jeste mlada, ali se do sada pokazala kao veoma značajna u privlačenju investicija u banatske gradove, i naravno da je čast kada takvo telo zaseda baš u vašem dvorištu. A da li su tako mislili i naši novi lokalni Grofovi i Baroni, ili je možda problem bio u tome što dvorište nije bilo lično njihovo?

 

Ja zaista nemam sumnju da jesu dobro mislili, ali problem je u tome što se njihova sposobnost da zamišljeno sprovedu u delo završava čim organizacija nije usko vezana za dve krčme na obali našeg lokalnog Rubikona, a znate i zašto je tako.





U suprotnom ne bi učesnike skupa na kom je dress-code crno odelo sa kravatom, na 30 i kusur stepeni, prevozili na otvorenim fijakerima, čak do Biserne Ade. Ne bi jer je to ne samo suludo, nego i opasno po zdravlje ljudi koji u tim fijakerima sede! Ali kad se to već uradilo, moglo se angažovati i nekih drugih džokeja, mimo onih lojalnih partiji iz bioskopa, pa samim tim ne bi uvažene zvanice na Bisernu Adu stizale u razmacima od po sat vremena, što je protokolarno nedopustiv propust. Ali, ruku na srce, ideja nije bila loša. Kao i obično, organizacija velikog proćelavog Grofa od Šlezingera je zakazala!

 

Organizacija je zakazala i zato što, kada ti dolaze predsednici 14 banatskih opština i gradova, trebalo bi da ih dočekaju otključana vrata doma na Bisernoj Adi, što ovde nije bio slučaj. I sram bilo Grofa Rohonczy-ja što je zaboravio da vrata otključa za našeg novopečenog Grofa od Šlezingera i njegovog podređenog, Barona od Karlsbada; sram ga bilo i ja čak sumnjam da je Grof Rohonczy malo i ljubomoran što naš novi Grof od Šlezingera ima lepšu palatu od njega, i zato je sve to smislio i uradio, pa su tako uvaženi gosti morali da zasedaju pod vedrim nebom, i sreća da je dan zaista bio lep.

 

Ali ne možemo baš za sve okriviti Grofa od Šlezingera, iako mi je lako da u svemu ovome uočim njegov deo krivice! Ne možemo jer je za nešto kriv i njegov drugi Baron, kog po zanimanju možemo uporediti sa Keba krabom; jedan od četiri jahača apokalipse, i vlasnik jedne od dve krčme pored reke o kojima smo već govorili. Jer nije Šlezinger kriv što je otprilike jedna trećina uvaženih gostiju mogla da pojede Kebinu pljesku, dok su ostali morali da se zadovolje gledanjem u pljeske, jer nije bilo dovoljno za sve.

 

Ipak, posle kad sam malo o svemu tome razmislio, sasvim je moguće je da su naši uvaženi Grof od Šlezingera, Baron od Karlsbada i Baron Keba kraba poželeli da istestiraju teoriju ruskog naučnika Pavlova, i da vide koliko će pljuvačke izlučiti uvaženi gosti ukoliko budu samo gledali u pljeske. Najeli su se valjda oni otkad duže funkcije, a ovako će barem po nečemu pamtiti svoj specifični boravak na Bisernoj Adi.

 

Da tu ne bude i kraj brukanju potrudio se opet naš uvaženi Grof od Šlezingera, vešti organizator, koji je, verovatno iznerviran zbog neuspelog eksperimenta njega i njegovih Barona, odbio da ispoštuje protokol, i kao domaćin pozdravi goste. Tako da je, dragi moji sugrađani i sugrađanke, u sred naše opštine, predsednik gradića koji je nekad bio Dištrikt, ustao i u ime našeg vrlog Grofa od Šlezingera pozdravio sve prisutne, kada to već naš domaćin nije mogao/hteo. I hvala predsedniku Dištrikta, jer čovek verovatno već zna koliko problema naš Grof ima sa sastavljanjem rečenica i kada nije iznerviran, a kamoli kada mu eksperiment ne uspe.

 

I to je ta čuvena gostoprimljivost, po kojoj je za vreme Kaisera naša opština postala poznata, a ista se sada nazire samo u tragovima, što su, složićete se, primetili i uvaženi gosti toga lepog letnjeg dana. A primetio je to i proćelavi Grof, i zato je i napustio goste, i otišao u svoje dvore kraj Tise, potpuno osramoćen tim danom; dok je inicijalna kapisla za povlačenje našeg dragog Grofa bio govor predsednika opštine u koju su se vratile rode, koji je i rekao da, kada ovde već nema domaćina, jer nema više Kaisera, govor će održati on. I eto ko nas predstavlja svetu... A kad je tako sa "visokim" gostima, čemu tek mogu da se nadaju gosti bez visokih funkcija?



Test

Slika preuzeta sa www.arthursclipart.org

Ali, dragi moji sugrađani, nije nama trebao predsednik opštine u koju su se vratile rode, da nam kaže da nam je Grof go, i da su goli i njegovi saradnici; i novi i stari. Videli smo mi to i sami, i nismo mi njih ni birali; oni su bili samo nužno zlo koje je uspelo da prevlada, na žalost svih nas. I prava je šteta što, pored saradnje sa Prirodno-matematičkim fakultetom, nije uspostavljena saradnja i sa Fakultetom organizacionih nauka, pa da ljudi dođu, i spasu što se spasti da.
Jer ovakvima, dragi moji sugrađani i sugrađanke, ja ne bih dao ni dve nacrtane guske da mi čuvaju, jer sam ubeđen da ih ne bi sačuvali. Ali pošto sam dobar čovek, testiraću ih, pa neka me razuvere. Baš da vidimo da li će uspeti. Za početak jedna, dve bi im bilo previše!

A bliži nam se i Gospojina, i to Velika. Kakva li nas tek tad (ne)prijatna iznenađenja čekaju...

 

 

 

 

 







 

 

  

 

 





 

 

Karlsbad Pobeđuje (ili džaba ste krečili)

ANOTACIJA

Pre nego što nastavimo sa našim serijalom, želeo bih da ovim putem zahvalim našem već pominjanom Robinu, koji pored redovnih svakodnevnih obaveza, kojih je zasigurno mnogo ("Venecija" - whiskey - tolerancija) nalazi vremena da se bavi i ovim blogom; drugim rečima da na njega odgovara. Zaista imponuje kada jedna takva veličina pokušava da izimitira stil kojim se služim, i na jedan (ne)stručan način pokušava da pravi zanimljive paralele, uz svesrdnu pomoć velikog maga PR-a.

 

Ipak, iako je ovim činom mom blogu dat značaj, moram priznati da mi nije drago da se "odgovor" toliko naslanja na blog Istinski Preokret, iz prostog razloga što smatram da imam autorska prava na ovaj blog, a "odgovor" je ništa drugo do nestručna imitacija ovoga što vi sada čitate.

 

Sadržaj nećemo komentarisati, jer iako pretpostavljam da je namera autora bila da vrati istom merom, bojim se da nije vratio na pravu adresu, jer vaš autor zaista ne zastupa nikog u svom blogu, na veliku žalost Robina i žene koja rasteruje komarce, već samo na satiričan način pokušava da prikaže svoju viziju događaja u našoj maloj varoši; iako moram priznati da na prošlim izborima jesam zaokružio Cezara.

 

Ali rekao bi naš narod, "Ko o čemu, kurva o poštenju"; ili drugim rečima, dok je Robin našao za shodno da brani svog saradnika sa crnim plaštom, gotovo je izvesno da su ili obojica učestvovali u mahinacijama koje pominju, ili su u tome čak prednjačli, pa sad po sistemu "drž'te lopova" pokušavaju da prikriju tragove; sistemu koji je veoma blizak njihovim novim koalicionim partnerima. Jer ipak čovek koji za Betmena tvrdi da je pošten, i da hoće da napravi red, ili ima iskrivljenu sliku stvarnosti, ili se uvukao toliko duboko (plašt mu je malo zasmetao) da je izgubio kontakt sa stvarnošću; za Betmena to ne mogu da kažu ni njegovi najbliži, a kamoli neko drugi, neko ko je potrošan.

 

No, vratimo se mi našim aktuelnim temama...

 

Budućnost - Karlovy Vary
Slika preuzeta sa www.sachsen.de

Ovog puta bavimo se neobičnom grupom ljudi; grupom kojoj igrom slučaja pripada i gorepominjani. A on, i svi koje ćemo pominjati, ili potiču, ili još uvek tavore, u Karlovoj Banji - Karlsbadu.

Još davnog leta Gospodnjeg 2006. kada je mladi trijumvirat tek formiran, kao jedan od ciljeva koji se našao pred tom tada veselom družinom jeste bilo pročišćavanje redova; ili drugim rečima vraćanje Karlsbadovaca tamo gde im je i mesto, iz prostog razloga što je i neukima već bilo jasno da to poveće severno selo svoje probleme rešava nauštrb ostatka opštine; i tako već generacijama, sve zahvaljujući dobrom pozicioniranju njihove elite.

Kod Srba je tako, jednostavno mora da se zna ko je glavni, a iako veći, lepši i na boljem mestu, naš gradić to nije bio, a da bi se napredovalo tome se moralo stati na kraj. I tome su, poučeni prethodnim iskustvima, na kraj pokušali da stanu baš trojica već pominjanih. Kažem pokušali, jer to nikako nije bio lak zadatak, a na kraju će se ispostaviti i kao, na žalost, nemoguć.

Na žalost, jer nas bliža istorija uči da Karlsbadovci ne mogu doneti ništa dobro nikom osim sebi, što se pokazalo kada je Mali Baba sela iz senke bio Croativan, i sveo lokalnog keramičkog giganta na cifru od 500 slabo plaćenih i nezadovoljnih radnika, dok je od giganta od kog je živela čitava opština ostalo samo ime.

To se pokazalo i kada je lokalni večiti Knez od Karlsbada, koji je promenio toliko partija da više ni sam ne zna gde je član, napravio ogroman dug u mesnoj uniji; dug koji je bio toliki da čitava opština i dalje ima problem sa vraćanjem istog, ali bitno je bilo da karlsbadski football club nadmaši vološinovski, što je bila samo jedna od akcija dotičnog.

A isto to se pokazalo i kada je baš vološinovski fudbalski klub gostovao u Karslbadu, jednog lepog prolećnog dana pre dve godine, i kada je isti dočekan kao Crvena Zvezda ili Partizan na gostovanju FK Prištini ili Dukađiniju; a čitav stadion skandirao pogrdno baš ljudima koji su sklonili njihove primaše, ljudima iz trijumvirata, i naravno, uspaljenoj predsednici našeg kluba.

Pokazalo se i na primeru Karlsbadskog Kulturnog Centra, koji smo svi mi otplatili već bar tri puta, a onaj, ko Skadar na Bojani, izgleda ko Bejrut 80-ih godina prošlog veka, pa vi sami procenite gde su se te pare slile.

U stvari, mogu i ja da vam kažem. Slile su na račun partije večitog Ministra u svim Vladama, a kasnije je tim novcem kupljen cenzus na lokalu, na izborima 2008., što je bio i jedini način da partija dotičnog Ministra pređe cenzus.

A i još neki, povrtarske struke, bi teško prešli cenzus na svoje ime, pa se zato prikače, i iz prikrajka vrebaju šansu za napad na pomoćničko mesto, iako ga ničim nisu zaslužili. Ali koga briga za zasluge, bitno je poreklo, to jest, plava krv Karlsbadska.

Zbog ovih, a i mnogih drugih, razloga moralo je doći do čišćenja, i za čudo to je dosta dobro i funkcionisalo u prvom zajedničkom mandatu trijumvirata; mandatu u kom je još uvek vladala sloga. Međutim, došli su novi izbori, a trijumvirat se razdvojio u pokušaju da se zahvati veći broj birača, i to je odmah moralo dovesti do kompromisa; kompromisa zbog kojih će svi kasnije zažaliti.

Nećemo se više vraćati na međusobno zabadanje noževa u leđa članova trijumvirata, jer ta priča je već ispričana. Rezultat njihovih kompromisa mnogo je gori po sve nas, i što je još važnije, po mesto u kome živimo!

Rezultat njihovih kompromisa je da se Mali Baba ponovo nešto pita, a već se pokazalo da to nikako nije dobro.

Rezultat je da je Karlsbadski Knez ponovo aktuelan, i ponovo se šepuri ulicama Karlsbada, u pratnji članova partije večnog nam Ministra.

Rezultat je da su sva četiri asistenta koje naš polu-pismeni proćelavi glavešina ima iz Karlsbada, a neki od njih su, Bogami, još manje pismeni od precenika.

Takođe, chief of staff našeg precenika, kog smo već pominjali gore u nekom malo drugačijem (falsifikatorskom) kontekstu, je takođe Karlsbadžanin. A na našu žalost, tu se spisak ne završava...

Naprotiv, i svi ostali gorepominjani su se vratili na scenu, i zauzeli sve bitne funkcije, a to verovatno uz pomoć zaista lepe pravnice/predsednice kluba, koja ruku na srce nije iz Karlsbada, ali jeste iz neposredne blizine, i samim tim je kontaminirana njihovim uticajem.

I sad pitam ja vas dragi sugrađani, da li smo mi, iz bilo kog dela Vološinova da ste, nenormalni? Da li niko, baš niko, od nas nije kadar da obavlja pomoćničku funkciju, ili neku drugu od gorepominjanih funkcija, pa da za to mora da nam dolazi neko iz severne banje da nas uči? Da li nas to možda ljudi koje smo birali smatraju za budale kad na sve funkcije dovode ine?

A možda i najvažnije pitanje, dragi vološinovčani, jeste da li ste spremni da sve pare od poreza koje ostaju u lokalu, a kojih je sve manje zahvaljujući večitom Ministru u svim Vladama, pustimo da oteku na sever; oteku u izgradnju njinog spa centra od kog mi nećemo imati nikakve koristi? Zamislite kako će se tek tad kupovati ne samo izbori, nego i sve ostalo, jer spa Karlsbad je mnogo veći projekat od skadarskog centra kulture, a naravno radi ga ista partija, koja je igrom slučaja najjača baš u Karlsbadu.

U stvari ne morate da zamislite, to se i desilo na prethodnim izborima, pa su tako mlađini puleni prošli na novac od spa centra, ljigaši na "čiste" pare iz lažnih projekata, a vadikavi na šlihtanje trijumviratu, u čemu nisu bili jedini. Na žalost, sve je izvesnije da će tako biti i dalje...

Zbog svega toga čuvenom trijumviratu imam da poručim sledeće: Džaba ste krečili, Karlsbad opet pobeđuje! a vi sad sva trojica razmislite šta ste uradili našoj varošici pustivši ove da se opet domognu pozicija.

I u ime svih nas što smo za vas glasali vam kažem SRAM VAS BILO!





  

I mi Konja za Trku Imamo! Tačnije, po Banatski, bar Četiri...




Preuzeto sa www.objaveforum.com


 

Dragi čitaoci, a naročito vi koji ste mislili da su četiri jahača apokalipse samo mit, reći ću vam samo da ste se grdno prevarili.

Verovali vi ili ne, novobečejci u zadnje vreme imaju priliku da se uživo uvere u postojanje gore pomenutih. Svakakvi su se rađali kraj naše lepe reke, ali ovakvi teško da su do sada isplivali; a sve zahvaljujujći već pomenutoj ljubavi prema zaštićenim zdanjima...

Stari ljudi kažu da niko ne može da te z..... kao što možeš sam sebe, i naš Novi Bečej je idealan primer za dokazivanje ove floskule; idealan primer jer za koga god da je narod na izborima glasao, ovakvom se vođstvu nije ni mogao nadati, a kamoli isto želeti.

Jer ko bi normalan mogao poželeti da se seoskom ekonomijom bavi čovek... Morao sam da precrtam čovek, i ne mogu da nađem pravu reč za dotičnog, jer, složićete se, makar iz estetskih razloga ne bi smeo da radi ništa javno; a šta je, zaključite sami!

Ali čak i da po strani ostavimo estetiku, koja svakako jeste važna ali ne i presudna, ko bi poželeo da lokalni wirtschaft vodi neko ko je zvanični prodavač magle; i ko je već upropastio lokalnu radio stanicu?

Od čega je do sada živeo dotični gospodin, izuzimajući njemu berićetni period "privatizacije" lokalne radio stanice, ako ne od prodavanja magle? Jer šta se desilo sa silnim "projektima" kojima se hvali seoski dobošar? Projekti bi trebali da donesu neku korist lokalnoj zajednici, a projekti dotičnog donose korist samo njihovom autoru; a šta je to nego prodavanje magle. Ali ja nešto ne mislim da je to bio uslov za sticanje titule lokalnog Mlađe.

Pre je dodeljena titula bila pusta želja dotičnog gospodina, a sa željama on itekako zna! Naročito kada se na želje dodaju još i čestitke i pozdravi. E tu je naš ekonomista pravi maher, a slušaoci lokalnog radija (ne)znaju zašto. Naime, slušaoci nisu znali da, plaćajući radijsku rođendansku čestitku svom detetu, oni zapravo finansiraju našeg novopečenog maga ekonomije, i njegovu lepšu polovinu. Tačnije, nisam baš siguran da je još uvek njegova lepša polovina...

Ipak, na moju veliku žalost, ne mogu da kažem da je najveći prodavač magle u Istinskom Preokretu gore pominjani. Ne mogu jer drugi jahač apokalipse tu titulu suvereno drži; a drži je jer ni on sam ne zna kako se nalazi tu gde se nalazi, a ni mi svi zajedno sa njim.

Kako inače objasniti da neko ko se proslavio ČITANJEM reklama na već pominjanom radiju, i čiji je najveći životni uspeh narandžasti pojas (peti dan) u karateu, uspe da dođe do poslaničke klupe? Predrasude na stranu, nije sramota raditi bilo koji posao, ali čitanje je namerno napisano velikim slovima, jer da dotični gospodin nije bukvalno čitao reklame, bojim se da bi iole ozbiljniju rečenicu teško uspeo da sastavi, što dokazuje "čestim" javljanjem u Sobraniju.

Ali eto, on je možda i živi primer kako se u Srbiji stiže prvo do Diplome, jer se onaj o kom pričamo mučio i sa osnovnom školom, a kamoli sa fakultetom; a onda i do pozicije, a to se naravno desilo "udajom" u pravu porodicu. Sve u svemu, takav ne bi trebao da predstavlja ni svoju zgradu, a kamoli državu, ali ponavljam još jednom, sami smo krivi; a zemlja nam je onakva kakvi smo mi. A sada, kad dotični namiri sve svoje "kadrove", ode nam niz Tisu sve čime se grad budućnosti ponosio.

Krivi smo i što jedinim profitabilnim javnim preduzećem upravlja uvećana verzija prvog pominjanog u ovom blogu, pa je samim tim i to preduzeće postalo gubitaš. Kako i ne bi kad dotični gospodin upravljač deli građane na one prvog, i one drugog reda.

Klasifikacija je poprilično jasna, jer u prvi red građana spadaju on, njegov kum, i svi njima bliski ljudi; a privilegija koju imaju jeste neplaćanje komunalija. Kada se zna da se ovo preduzeće bavi upravo komunalnim delatnostima, i da odatle dolazi sva zarada, a zarade je bilo kada je dotični preuzeo firmu iako je sada nema, onda je svima jasno zašto, i na koji način, gubitci nastaju. Na kraju krajeva, uništavanje preduzeća mu je porodična tradicija!

Takođe, mora se uzeti u obzir i to da kum dotičnog gospodina konstantno širi svoj spahiluk novim dvorima, što automatski znači i više objekata za koje se komunalije ne plaćaju, a samim tim i dug ovog javnog preduzeća proporcionalno raste.

Ipak, da upravljač može da razmišlja o nečmu drugom osim o hrani, ova firma bi, ne zahvaljujući njemu, možda i imala neku šansu. Ovako, i ovoj do skoro profitabilnoj firmi se crno piše, a crno bi se pisalo i konju kojeg bi eventualno uzjahao naš dežmekasti/kovrdžavi direktor, te stoga neću reći da je on jahač apokalipse, iako mi to kvari koncepciju cele priče.

A šta tek reći za crnilo koje očekuje delatnost koju je strategija održivog razvoja prepoznala kao najznačajniju za napredak našeg gradića? Šta reći kad ovom delatnošću upravlja jedini zaduženiji čovek od kuma komunalnog lidera.

Kada bi svako rešio probleme u svojoj kući, problema u svetu ne bi ni bilo, reče jedan pametan čovek; a onaj koji se u naše ime bavi razvijanjem turizma nije rešio ni jedan problem ni u svojoj kući, a kamoli u našoj varoši. Ali je bar vedrog duha, i uvek nasmejan, uglavnom zahvaljujući pozamašnim količinama viskija koje konstantno ispija sa lokalnim Knezom retke kose, kako sam već onomad rekao, u budžaku kafane koju vodi melenački guru ugostiteljstva.

Ipak, o motoru razvoja lokalnog turizma baš i ne moramo mnogo da brinemo. Ne moramo da brinemo jer sad već svi znamo koliko brzo naš lokalni Knez, iskošenog pogleda, istroši svoje bliske ljude. A istroši ih jer mu se zamere u kolekcionarskim ili ugostiteljskim poduhvatima; i uzimajući u obzir koliko je bina bila odmaknuta od fudbalskog restorana kraj Tise prilikom puštanja sveća, jasno je da će, uskoro, niz Tisu otploviti i turistički mag.

Tako da, dragi čitaoci, a naročito vi koji ste mislili da su četiri jahača apokalipse samo mit, reći ću vam samo da ste se grdno prevarili; a prevarili ste se i vi koji ste mislili da ih kod nas ima samo četiri! Jer ipak je Novi Bečej mesto gde se održava "Konjijada", i barem nam konja ne fali. Samo, na našu veliku žalost, kvalitetnih jahača imamo vrlo malo.

Zato, hvala Bogu, jahača apokalipse imamo kolko god hoćeš, i njima ćemo se baviti već u sledećem blogu...

 

 

 

 



Pre Svega Nadobudni, a Onda i Neverni

Slika preuzeta sa www.ibiblio.org

"Dok ne vidim na rukama njegovim rana od klina, i dok ne metnem prsta svog u rane od klina, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, neću verovati" reče Sveti Toma . A nije verovao ni ovaj! Nije verovao pre svega ljudima; a možda i jeste nekim, ali pogrešnim ljudima.

I nije verovao da vođa nije slep. Nije bio prethodni, a nije ni ovaj. A neko u trijumviratu jeste bio slep. Ko? Pa odgovor se nameće sam...

I veliko je pitanje kako je uopšte čovek, o kom retko ko ima šta lepo da kaže, uspeo da toliko dugo istraje na poziciji koju je dužio. Toliko dugo uzimajući u obzir da misli da sve zna, i da mu niko drugi nije do kolena.

A da nije najpametniji pokazali su mu i do skoro najbliži saradnici, uvaljujući mu zadatke kakve je kralj Aetes davao Jasonu, kad je trebalo da zasluži zlatno runo. Razlika je samo u tome što ovde na kraju nije čekalo zlatno runo, nego bolna istina. Nasankan si, i sam si kriv za to! A nasankani su i tvoji Argonauti!

Nasankan si jer samo slep čovek može da se svesno hvata u koštac sa stvarima poput izdavanja državne zemlje u zakup; jer krvav je to posao, a ljudi koji, u ovom slučaju, sede preko puta šest konja koje je naslikao Janoš Mesaroš su sve samo ne ljudi kojima se nešto lako može objasniti. Srećom, čovek koji je sada na poziciji da ovo objašnjava ima narandžasti pojas, peti dan, i izaći će mnogo lakše na kraj sa novobečejskom elitom. A i isti je već doneo rešenje pripremljeno u kancelariji resornog (mlečnog) Ministra, a sva rešenja dotičnog Ministra su se pokazala kao genijalna.

Samo bi lud čovek, ili slep od očiju, ničim izazvan, izašao pred kamere i pričao o problemu sa komarcima. Samo lud, jer za to postoji PR menadžer, a od te osobe komarci svakako beže jer im ne prijaju alkoholna, a i druga, isparenja.

Ali najgore od svega je što bi samo budala uspela da posle barem dvadeset, a možda i više, godina dovede investitora u novobečejsko slepo crevo, a da sve zasluge za to prepusti drugima. Drugima koji se bave pre svega svojim imovnim saldom; zatim puštanjem svećica niz reku, igrom slučaja ispred sopstvenog kafića; a na kraju, kad već malo zagusti, razmisle još i o tome koliko su u međuvremenu, ne radeći ništa i pijuckajući viski u budžaku kafića koji vodi melenački guru ugostiteljstva, postali tolerantniji. A na kraju, tu toleranciju i proslave na Ostrvu Bisera, sa svojim sledbenicima, naravno o trošku poreskih obveznika...

Ima i onih koji sa bezbedne udaljenosti, tačnije iz Brašovanove zgrade, sve samo ne nemo posmatraju sva dešavanja u Vološinovo City-ju, pri tom ne radeći ništa kako bi pomogli, a radeći mnogo kako bi odmogli cilju opšteg dobra u našoj varoši, ali ni na ovom primeru se nije ništa moglo naučiti.

Ali oni (gorepominjani) jesu naučili nešto. Naučili su da onaj koji hoće da se za sve pita, na kraju bude i kriv za sve, i naravno, iskoristili su to za svoj benefit. Zbog toga i ne čude zluradi komentari dobrog dela demosa našeg municipijuma, jer se kod puštanja sveća, viteških igara i sada već čuvenog festivala, eksponiraju neki sasvim drugi ljudi; dok se kod gorućih pitanja i svakodnevnih problema pojavljuje seoski spasilac, i čovek koji se u sve razume, dok ostalih od jednom nestane.

I nije ni bitno da li je problem na kraju rešen ili nije, i da li je rešenje dobro ili loše, jer dok do rešenja dođe demos pamti onog ko saopštava loše vesti, a u istoriji je nebrojeno puta stradao upravo glasnik, ni kriv ni dužan.

A možemo slobodno reći da se to desilo i sada, kada je u našem municipijumu došlo do "Istinskog Preokreta", i kada su municipijski prvaci postali ljudi, čast izuzecima, kojima sklapanje proste rečenice predstavlja problem, veći od sklapanja čudnih saveza; glasnik je i ovaj put postradao, ali ipak ne ni kriv ni dužan.

Floskula “ni kriv, ni dužan” se ovde nikako ne može upotrebiti jer je glasnik sam kriv što ga je Kralj Leonida šutnuo u bunar; jer kad te narod ne voli zbog nadobudnosti, a ti još hoćeš da svima kažeš ono što ne vole da čuju, onda si sam kriv što si na dnu bunara.

Uostalom šta ti misliš ko si ti da svima govoriš sve?! U Gornjoj Meziji odavno ne preživljavaju oni što znaju da pričaju, nego oni što znaju da ćute kad treba! Zato te ljudi i ne vole!

Ipak, živo me zanima ko će u ovoj garnituri nesposobnih oportunista biti taj koji će sa problemima izlaziti pred demos, i objašnjavati stvari koje većina njih ne može da shvati, dok ka njemu leti trulo voće i povrće. Živo me zanima, ali se bojim da takvog neće ni biti, a problemi će uredno sačekati pod tepihom; sačekati neki novi, ali ovaj put stvarno, Istinski Preokret.

Pametni ljudi uče na tuđim greškama, a oni drugi na svojim. Sada kada je ruka u rebrima, kao na Karavađovoj slici, lekcija je valjda naučena... 

Ljubav Prema Zaštićenim Zdanjima (ili Koliko Košta Novi Bečej)





Slika preuzeta sa www.panoramio.com



U zemlji koja izdvaja 0.62% budžeta za kulturu, čast mi je da vam kažem da kod nas postoje i svetli primeri; primeri koji odbijaju da prepuste zaboravu kulturnu baštinu svog, i svih naroda koji su živeli na teritoriji AP Vojvodine.

 

Mnogi ljudi koji su zaslužni za napredak nauke, sporta i drugih društvenih delatnosti u Srbiji nisu bili stanovnici većih gradova. Naprotiv, bili su iz provincije. Ipak, malo je ko verovao da će se čovek kome je najviše stalo do očuvanja kulturnog nasleđa roditi baš u Novom Bečeju. Ili će, na žalost svih nas, samo završiti u Novom Bečeju. Ipak, to se desilo... 

 

Još početkom ratnih devedesetih, kada je jedna nebezbedna ruina u centru Novog Bečeja pretvorena u kafić, a kasnije nije rušena samo zahvaljujući mešetarenju našeg glavnog junaka, on prvi put pokazuje sklonost ka očuvanju zgrada koje su pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika; po svaku cenu! I na tome mu moramo biti do neba zahvalni.

 

I pored raznoraznih priča da je uloženi novac stečen nelegalno (kafić je bio okupljalište narkomana, i kolale su priče da vlasnik i njegovi saradnici trguju nelegalnim supstancama), našem varoškom meceni to nije smetalo, i njegove požrtvovanosti nije manjkalo. Iako dužan, kako naš narod kaže, i Bogu i svetu, rešava da se još više zaduži, najviše kod svojih prijatelja, i da otkupi stari salon nameštaja; takođe zgradu pod zaštitom. Zgradu koju do dan danas nije otplatio, i koja već neko vreme stoji prazna, što mu ni u jednom momentu nije smetalo da se lati drugih neimarskih poduhvata.

 

Ali, kako to obično biva, na nečemu se moralo i uštedeti, pa tako naš dragi junak, godinama unazad, a zahvaljujući svom mecenskom odnosu prema varoši, ne plaća komunalije, struju i ostalo, i sasvim je normalna stvar da se takvoj veličini oproste dugovanja koja svaki plebejski građanin mora da plati. S'tim što moram napomenuti da neplaćanje komunalija nema nikakve veze sa činjenicom da mu kum sedi u u direktorskoj fotelji JKP "Komunalac", i iz iste zadriglo posmatra kako se voljeni kum bogati na račun drugih, propagirajući pritom veličinu i velikodušnost svoje persone, uz svesrdnu (naivnu) pomoć redakcije lokalne televizije; televizije na kojoj sedi veliki stručnjak PR-a, sa konstantnih 1.5 promila alkohola u krvi, koju je upravo i postavio naš milosrdni junak, i koja o PR-u zna koliko i prosečan građanin Srbije o nuklearnoj fizici.

 

Ipak, kao i svi veliki ljudi, a usuđujem se da našeg junaka uporedim sa velikim Prometejom, jer kao što je Prometej ukrao vatru Bogovima, i doneo je među ljudski rod, tako i naš junak svojim delovanjem na očuvanju kulturne baštine baca svetlost na vaskoliki narod novobečejski; i kao i svi veliki ljudi on pre svega ceni ISTINU. Ali da bi bilo koji čovek došao do istine, u životu nekad mora da napravi PREOKRET, i prestane da živi u lažima, čime dolazimo do glavnog dela naše priče, do ISTINSKOG PREOKRETA; dve reči koje su sasvim slučajno uzete iz kampanjskog slogana jedne, za sada još uvek, parlamentarne partije; a došlo je vreme za tajno sastajanje sa Ministrom u svim Vladama, što znači da je dogorelo do nokata!

 

Primetili ste da u naslovu, uz Istinski Preokret, stoji i dodatak Koliko košta Novi Bečej. Iako bi se neke lokal-patriote busale u grudi (a najviše već pominjani Cezar), tvrdeći da naša varoš nema cenu, naš junak pobrinuo se da naša varoš cenu dobije. Jer njegova strast prema zaštićenim zgradama je tolika, da čovek prosto nije mogao da odoli ovakvoj ponudi. Cena je svakako bila najlepša zgrada Novog Bečeja, Šlezingerova palata, i gle čuda, naš junak je, da bi zgradu pridodao svojoj "kolekciji", morao započeti saradnju sa, do skoro, mrskim neprijateljima, koji su sve vreme vrebali nedužne građane Novog Bečeja iz svog bunkera, koji je udobno smešten, igrom slučaja, baš u samoj Šlezingerovoj palati.

 

Čak spojenoprsti šaptač nije ni morao da previše razdvaja svoje proročke prste, i da svojim moćima utiče na našeg glavnog junaka. NE! Dovoljno je bilo da se Robinu našeg lokalnog Betmena, na imovnom stanju pojavi već pominjana palata, a zapravo je vlasnik iz senke naš junak (a još malo pa će u Novom Bečeju posedovati koliko Bruce Wayne poseduje u Gotham City-ju), i da on, u magnovenju, zasigurno gonjen Dark Force-om koja ga je nekako ugrabila, pređe na Tamnu stranu. Stranu koja narodu, kroz marketinšku kampanju, nudi otrovno mleko; stranu u kojoj stranačka vrhuška ima redovne sastanke sa ljudima iz podzemlja; i stranu koja je već, u ime građana Novog Bečeja, odbijala investitore, kako bi se izbeglo pripisivanje zasluga opciji kojoj je do skoro naš glavni junak i sam pripadao.

 

I eto dragi moji koliko košta Novi Bečej. Za našeg junaka on košta toliko koliko vredi prvi sprat najlepše građevine našeg malog mesta, gde uskoro možete da očekujete novo potencijalno okupljalište narkomana; novo potencijalno mesto za dilovanje droge; i novo potencijalno mesto koje će u skoroj budućnosti našem junaku omogućiti da na svoj imovni saldo, ili saldo svog saborca Robina, kao u ovom slučaju, doda još po neku zaštićenu zgradu; a moja skromna pretpostavka je da će sledeća zgrada na meti naših prvoboraca biti ona zelena, smeštena tik uz Šlezingerovu palatu, jer "gospodin" koji istom trenutno upravlja ugrožava i kolekcionarske i ugostiteljske planove našeg skromnog junoše, a tome se mora stati na put! 

 

Ali ne brinite dragi ljudi, sigurno se u matematici naš junak nije preračunao, iako mu matematika nije jača strana zbog čega duguje i prijateljima i neprijateljima. I zasigurno je svestan da je skupštinska matematika u kojoj on postaje redovan građanin, onaj koji mora da plaća struju i komunalije, vrlo prosta; tako da možemo sa sigurnošću ustvrditi da je Šlezingerova palata došla u paketu sa određenom sumom novca (ekvivalent trogodišnje plate - trogodišnje jer je toliko preostalo od mandata, cca 30.000 €), čisto kako bi se ova rozLa palata i iznutra dovela u red. Jer na kraju krajeva, politika ni nije bitna, i samo se novac broji (duguje), pa koja strana našem junaku više ponudi...

 

I nema baš neke veze to što je narod glasao za nešto drugo, jer narod je, u stvari, zasigurno nebitan u celoj ovoj priči, a dokaz za to je što narod mora da plaća struju i komunalije, dok naš vrli junak to ne mora već godinama, što ga čini boljim od svih nas, i opravdava svako njegovo prošlo i buduće delo.


Sami smo birali!

 

Do skorog čitanja...

 



Puče Trijumvirat (ili, po naški, pukla tikva)!

Slika preuzeta sa: http://mattiasa.blogspot.com

Još davnih dana probali su Cezar, Licinije i Pompej, a nakon njih i Oktavijan, Lepida i Marko Antonije; i svi su videli da ne ide. Nakon ova dva neuspešna pokušaja, istorija bi rekla da ovo nije dobar način upravljanja. Ali, uvek postoji ono ali...

Ali pogana ta ravnica; budi u ljudima neočekivane osobine, nekarakteristične srBskom narodu, i iznedri ona tako davne 2006. godine Gospodnje, jednu zanimljivu tvorevinu; iznedri novobečejski trijumvirat.

I verovali vi, dragi ljudi, ili ne, u regiji gde je komšijskoj kravi najteže da preživi; i u mestu gde ljudi neće ni kako oni hoće, ovaj i ovakav savez uspešno je opstajao, na radost većeg dela varoši na koju Lala POKAZIVA na ulazu, čitavih sedam godina!

Ipak, kako god da okreneš, ništa nije večno, i uvek dođe vreme kada sopstvena krava, bila ona ugrožena ili ne, postane najvažnija, a za komšijsku počne da nas bude baš briga. Takav smo narod... A i nekima je svakako sve vreme sopstvena krava bila od najvećeg značaja!

Nakon šestogodišnje jurisdikcije nad opštinom budućnosti, Cezar iz našeg trijumvirata shvatio je da je došlo vreme da se, ispred reke Tise, kocka baci, i potraže drugi izazovi. Ako, ljudski je stremiti ka višem...

Međutim, dragi moj Cezare, nije ljudski tek tako ostaviti ljude koji su, u značajnoj meri, pomogli da se nađeš upravo tu gde si se našao, zverima u areni. Iz tog razloga, dragi moj Cezare, što iako jedan trijumviratski lav pati od alopecije, a nedostatke na svojoj grivi uporno pokušava da sakrije mladalačkom frizurom, koju popravlja ogledajući se u svom laptopu (za to mu laptop jedino i služi); iako, Cezare, taj lav kad god treba da sklopi prosto-proširenu rečenicu izgubi nit, i izgleda kao pubertetlija ispred profesora fizike tokom odgovaranja za koje nije, i nikad neće biti, spreman; ipak, taj lav, moj Cezare, je podršku na izborima za "Senat" dobio na tvoje ime, i tvoje ime sad provlači kroz blato arene!

Džaba je, poštovani Cezare, što drugi trijumviratski lav, po uzoru na antičkog Solona ispravljaše krive Rubikone za "laptop" lavom. Opet je džaba, dragi Cezare, što pokrajinski senatori, po tvom nalogu, dolažaše svakodnevno u antičko Vološinovo, ne bi li sa njima stigao i po koji tovar blaga za narod. Džaba, jer "laptop" lava okružiše neke napredne hijene, i on ostade pred svršenim činom; te se nađe pred iskonskim pitanjem svakog čoveka "Primiti palatu na poklon, ili ne? Pitanje je sad"! Ali o tome nešto više u narednom svitku papirusa, iako se nastavak lako da naslutiti...

Ave veliki Cezare, ali trebalo je da znaš da lav koji ne krije alopeciju grive ne može sam protiv naprednih hijena, i lava sa "frizurom", zajedno. Trebalo je da naslutiš da sudbina koja je zadesila grad preko puta našeg lokalnog Rubikona, a koju je takođe zakuvao lav retke grive, preti da zadesi i naš polis; da će napredne hijene, svojim lukavim osmesima, pronaći žicu koja titra u glavi proćelavog lava, i ponuditi mu ono što ne može da odbije, a svi znamo da su to sestercije. Sestercije jer proćelavi lav, u stilu Vladike Kačavende, iznad svega ceni luksuz; i to luksuz u antičkim zdanjima poput starog salona nameštaja, stare ruske zgrade u centru u kojoj se nalazi njegova krčma, i na kraju, palate poznatog Rimljanina Šlezingera. 

I upravo je to i bilo potrebno našem lavu, iskošenog pogleda, da se preobrati u Bruta, i zabije nož u leđa doskorašnjim saborcima; a ti nisi ni slutio da takvima ništa nije sveto, i da će prodati i tebe i one koju su ostali verni, i branili, tebe, i ono što je iza tebe ostalo. A sad ti ljudi snose najveće posledice...    

Da li ti je sve jedno, o moćni Cezare, što tvoj naslednik ne mari za to što se na mostu, na ulazu u naš polis, svaki auto skoro prevrne zbog praga na putu koji Brut ne može da vidi jer je zaokupljen rekonstrukcijom svoje krčme na centralnoj gradskoj Agori?

Da li možeš da spavaš noću znajući kako izgleda plaža kraj Rubikona, kojom si se toliko dičio, sada kada Brut brine samo o tome koliko će spratova dozidati na svoju krčmu na obali Rubikona, dok suncobrani namenjeni plebsu leže srušeni, a kante za smeće razvaljene?

I na kraju, da li možeš da dozvoliš da nešto što svi najviše volimo, a to je svakako ono odakle dolazimo, vode ovakvi ljudi? Proćelavi lav, koji brine samo o svom imetku; nasmejana hijena kojoj je najveći uspeh u životu što je u karateu stigla do narandžastog pojasa; namrgođena hijena kojoj je najveći politički uspeh sabotiranje partnera u politici, a svoju nesposobnost skriva iza doktorske titule svog oca; miloševački medved, kome je životno zanimanje brojanje pragova na pruzi; i spisak bi se mogao nastaviti u nedogled...

Verujem da je odgovor na sva tri pređašnja pitanja isti. NE! E pa 'ajde onda da uradimo nešto, jer Senat samo što nije raspušten, i izbori za isti se bliže. A narod o onima pomenutim u prethodnom pasusu ne može misliti ništa dobro; barem ne više. Jer oni su svoju kocku bacili, a Rubikon nisu prebacili.

Maske su pale, i tajni više nema!